Vojinović u društvu golmana Milenkovića, foto: S.J.

NIŠ – Miroslav Vojinović podjednako je bio uspešan i kao golgeter i kao defanzivac. Sa niškim Radničkim domogao se međunarodne sportske scene, a kasnije je igrao u Španiji. Žali što nije izborio status reprezentativca, a ponude klubova većih od „Reala sa Nišave“ glatko je odbijao.

Igrao je fudbal, pošto je bio zaljubljen u tu igru. Počeo je u Dukatu kraj Gadžinog Hana, gde je i rođen 23.februara 1952., pa stigao do prvotimca evropskog Radničkog i do statusa internacionalca. Pripada onoj gardi koja je zaslužila da se hvali.

Istinska je legenda niškog Radničkog, ali da bi stigao do Reala sa Nišave morao je  prelaziti stepenicu po stepenicu.

„Rođen sam u Dukatu, gde sam i počeo svoju karijeru. Igrao za nekoliko nižerazrednih klubova, pa došao kao gimnazijalac u nišku Slogu, današnji Car Konstantin. Odatle sam stigao u Radnički“, nabraja Vojinović.

U Radnički je došao 1974.godine. Dospeo je iz bubanjske Sloge, kao špic i kao najbolji strelac Niške zone. Nekada je bio rasni golgeter, a nekad pouzdani defanzivac.

„U nižim rangovima bio sam vrstan strelac. U Prvoj ligi Jugoslavije mislim da sam bio solidan centarhalf. Bolje reći, drugi su govorili da sam bio takav“, kaže on.

Biće da je Mića Duvandžić preokrenuo karijeru i od solidnog napadača napravio je vrhunskog štopera.

„I on, ali više Ivko Glišović. Ovaj drugi je imao ogromno poverenje u mene. Sećam se utakmice na Karaburmi kada sam primio loptu, a on je na klupi rekao – evo gola! Ja sam postigao pogodak, a na klupi su svi njemu čestitali. Mislim da je on mene preobrazio u centarhalfa“, tvrdi Miroslav Vojinović.

U dresu Radničkog, s brojem pet na leđima, svedočio je velikim pobedama.

„Svaka pobeda je draga, međutim trijumfi u Kupu UEF-a i polufinale protiv Hamburga je nešto što predstavlja najlepši period moje sportske karijere. Da pitate još neke tadašnje igrače Radničkog, uveren sam da bi isto odgovorili“, podvlači Vojinović.

U leto 1982.godine potpisao je za španski Kadiz i tamo proveo tri lepe sezone. Njemu je nuđeno da karijeru nastavi u Španiji, ali on bez Niša praktično nije mogao.

„Ja sam i četvrtu godinu trebao da potpišem za Kadiz. Međutim, starija kćerka je pošla u školu, nisam mogao više biti odvojen od porodice. Ljudi iz Kadiza pustili su me, ali samo mogu ići u Radnički. Umesto najelitnijeg takmičenja Španije, ja sam izabrao drugoligaško društvo Jugoslavije, ali voleo sam taj klub, volim ga i danas“, ističe on.

U tandemu sa Zoranom Bankovićem činio je odbranu Nišlija granitnijom. Karijeru je okončao sa 35 leta. Treba istaći da je u Radničkom proveo punu deceniju, da je odigrao 491 meč i da je postigao 46 golova. Njemu je „Čair“ druga kuća.

„I danas smatram da je tako. I danas volim Čair i Radnički. Zahvalan sam Radničkom na svemu“, nastavio je Vojinović.

Bio je i na 100.rođendanu Reala sa Nišave pre izvesnog vremena.

„Mi slavimo, mislim na veterane, jednom godišnje. Mi koji smo učestvovali u pohodu po Evropi, takođe se okupimo jednom godišnje. Tako da se u toku godine vidimo i družimo dva puta godišnje, mislim na veterane Radničkog“, pojašnjava Vojinović.

Danas nije u fudbalu.

„Ja sam danas na selu i bavim se poljoprivredom, šalim se. Imam jedan plastenik i kosim veliko dvorište. Pravim ajvar, pečem papriku i tako“, detaljiše on.

Primećuje da Radnički danas nije na dobrom putu, nešto često posrće.

„Ne znam! Ta privatizacija i ti ljudi koji imaju interes da vode klubove, nisam u toku. Odem na utakmice, ali ne volim da komentarišem. Da li su finansije u pitanju ili je nešto drugo, ne znam. I na utakmice odlazim sve ređe. Voleo bih da je Radnički u vrhu srpskog fudbala“, govori Vojinović.

Zovu ga Vojin, pa Deda, pa Mirko. Ne smeta mu to.

„Često se viđam i čujem sa pojedinim nekadašnjim saigračima. Tu su Stojiljković, Petrović, Milenković, Aleksić, Halilović... I ja odem u selo preko leta, ali u zimskom periodu se vidimo češće“, nastavlja Vojinović.

Dolazio je u Skugrić kod Modriče na druženje jugoslovenskih fudbalskih legendi, ali na Mundijalu prijateljstva do sada nije bio. Ipak, smatra da su u pitanju nesvakidašnja okupljanja.

„Nisam još bio u Ulcinju, ali ono što sam doživeo u Skugriću ima da pamtim do kraja života“, reči su njegove.

Zvezda je na dobrom putu da se plasira u Ligu šampiona.

„Ja sam u mladosti bio veliki navijač Crvene zvezde. Volim sve srpske klubove. Navijam za sve nekadašnje jugoslovenske klubove kada igraju u Evropi. Što se tiče Crvene zvezde voleo bih da se plasira u Ligu prvaka. Valjda će biti tako“, optimista je Vojinović.

Upitan je ko mu je bio najteži igrač za čuvanje, a da je iz redova Partizana i Crvene zvezde.

„Dušan Savić je borac bez mane, pa i Zoran Filipović. Prvi nije dao gol kada sam ga ja čuvao. Znam da su u Veležu bili Halilhodžić i Bajević. Vaha mi nikada nije dao gol, a Duška Bajevića i kada fauliraš on kaže da ne brinem da je sve kako treba. Jedan veliki gospodin. Borac je imao Ibrahimbegovića, Rijeka Kustudića, a Partizan Santrača. Bio je lukav i nepredvidiv. Međutim, odlično sam ga čuvao i ne verujem da je protiv Radničkog bio strelac, pogotovo u Nišu“, kaže Vojinović.

Žali što nije igrao za reprezentaciju Jugoslavije.

„Svakom je želja bio dres reprezentacije. Međutim, u moje vreme Radnički je bio ispod onog broja klubova koji su davali fudbalere za državni tim. Retko ko je iz Radničkog igrao. Bilo je tada jako dobrih igrača. Da sam igrao u klubovima tzv.velike četvorke možda bi sve bilo drugačije. Bilo je poziva i ponuda, ali nisam hteo iz svog Radničkog nigde. Samo je inostranstvo imalo prednost“, zaključio je.

Miroslav Vojinović, petica koja je umela prosto da leti ka protivničkim mrežama, da pogađa i da se raduje.

Kao svi pobednici...

Vojinović iz igračkih dana/fejsbuk