Boško Janković/Sportski žurnal

BEOGRAD – Da je imao sreće i da su ga povrede mimoišle, Boško Janković danas bi bio jedan od najboljih fudbalera Srbije svih vremena. Mnogi su mu prognozirali tako nešto, ali tri teške povrede uticale su da karijeru okonča pre vremena.

Bio je najtalentovaniji fudbaler u Srbiji, izuzetan tehničar, jak, ubitačnog šuta, uz sjajno izvođenje prekida i dobre igre glavom. Sve to, ili kraće – Boško Janković! Po dobru ispred mnogih drugih, ali ipak nije sve dao fudbalu. Karijeru je okončao u 32. godini.

Od 1. marta 1984. godine on je Beograđanin. I zvezdaš od glave do pete.

„Prvi put na fudbalski teren kročio sam u Crvenoj zvezdi. Bilo je to 1991. godine i sve u vreme kada je voljeni klub osvojio Kup evropskih šampiona. Sećam se da me je deda odveo u bazu na okupljanje dečaka. I nakon drugog treninga je Jovan Kule Aćimović, proslavljeni fudbaler Crvene zvezde i jugoslovenskog fudbala, u onoj grupi dece od predesetak izdvojio mene sa strane. Rekao mi je da sledeće nedelje donesem dve fotografije i krštenicu i da se priključim tim ozbiljnim treninzima u Crvenoj zvezdi. Dakle, od svoje osme do 21. godine proveo sam u tom klubu i vežu me prelepa sećanja na to doba. Sada, kada više ne igram fudbal, mogu reći da su se moji snovi skoro svi ostvarili“, započeo je razgovor Boško Janković.

Proveo je četiri godine u seniorskom timu Zvezde. U 74 zvanična nastupa postigao je 24 pogotka, ali na pozajmici u ubskom Jedinstvu u 28 mečeva čak 21 gol. Za ofanzivnog veznog igrača to su impresivne brojke.

„Fudbal je ranije bio dosta drugačiji. Danas je na nekom drugom nivou. U to vreme vezni igrač da postigne toliko golova nije bila česta pojava. Bio sam često blizu gola i u završnicama akcija. To me odlikovalo – da asistiram i da dajem golove. To je jedan od kvaliteta koje sam posedovao i koje sam koristio. Po pitanju povreda, karijera mi je bila dosta turbulentna“, dodaje Janković.

U Zvezdi je proslavio dve duple krune. I sam je kumovao tim osvajanjima.

„Najlepše mi je u Crvenoj zvezdi bilo kada je Valter Zenga postavljen za trenera. Stvorila se neverovatna hemija između njega i nas fudbalera, gde je on doneo nešto novo. Ne sećam se kada je Zvezda, pre njega, imala stranca za trenera. Doneo je neku neverovatnu energiju, pa se to na terenu i osećalo. Toliko smo bili dominantni, toliko smo pobeđivali, a imali smo kvalitet sa svih strana. Imali smo igrače koji su napravili fenomenalne karijere. Tu su Nikola Žigić, Marko Pantelić, Dušan Basta, Milan Biševac, Milan Dudić, Aleksandar Luković, Nenad Kovačević, Marko Perović, pokojni Dejan Milovanović. Postojao je kvalitet, pa mi je žao što nismo nešto više ostvarili u Evropi. Drugačiji je bio sistem takmičenja, upadali smo u teške situacije, dobijali smo uvek najjače protivnike, nismo imali sreće u žrebanjima, odnosno izvlačenju rivala. Jednom smo izvukli PSV, drugi put Milan, i osvojio je te godine Ligu šampiona. Bili smo mladi momci, borili smo se koliko smo mogli, ali je iskustvo presudilo. Bilo je mnogo lepih trenutaka u vreme moje vernosti Crvenoj zvezdi“, kazuje Janković.

Odigrao je četiri prvenstvena večita derbija i jedan u kupu. Kuriozitet – nikada Zvezda sa njim nije gubila od Partizana. Šta su Bošku Jankoviću predstavljale ove utakmice posebnosti?

„Lep je to podatak. Budi najintenzivnije i najlepše uspomene. Ništa se ne može porediti sa utakmicama Crvene zvezde i Partizana, nikakav drugi osećaj. To je nešto posebno. Sanjati da igraš za Zvezdu, pa ti se to ostvari i na krcatoj ’Marakani’ istrčiš pred večiti derbi, to je nešto fenomenalno. Žao mi je što u tim okršajima nisam uspeo da se upišem kao strelac. Na kraju je sve dobro ispalo, osvajali smo duple krune“, iskren je Boško Janković.

U Majorci je srušio rekord koji je držao Kamerunac Samjuel Eto – postigao je deset pogodaka za 1609 minuta. Sjajne partije privukle su Barselonu, ali Boško je prešao u Palermo, da se kaje do kraja života.

„Posle Zvezde, nepuna godina dana u Majorci najlepši su period mog života. Priželjkivao sam da posle Zvezde igram u španskoj ligi. Stalno sam gledao špansku ligu. Valensija sa Đukićem bila je tim koji sam kasnije prizivao za sebe. Danas kada pogledam, bila je velika greška što sam otišao u Italiju, mada sam se lepo osećao i na ’čizmi’. Proveo sam tamo lepih 11 godina, živeo u prelepim gradovima, igrao u Seriji A, ali ostaje žal što moja karijera nije ostala u Španiji, što nisam prešao u Barselonu. U tom trenutku Palermo se pojavio kao ozbiljna ekipa, u jednom trenutku ogromna količina novca slila se u taj klub. Kupili su Kavanija, onda mene, doveli su značajan broj igrača iz svih krajeva sveta. U suštini, nisam se nešto najlepše snašao i osećao dole – čudno je igrati na jugu Italije. Kada ide dobro, sve je dobro. Kada ide loše, bolje je da se ne izlazi iz kuće. Imali smo niz teških situacija kada smo imali seriju loših rezultata. To je jedna etapa mog života koja se verovatno morala dogoditi“, ističe Janković.

Sledili su Đenova i Verona, ali i dva puta povreda ligamenata kolena. Bio je Janković uporan, vratio se svojoj velikoj ljubavi – fudbalu.

„Odlazak u Đenovu bio je pun pogodak što se tiče moje karijere. Đan Pjero Gasperini za mene je i danas jedan od najboljih trenera u Seriji A. Bilo je prelepo igrati u njegovoj ekipi. Mlad, 26 godina, u punoj snazi. Imali smo apsolutnu slobodu u napadu, imali smo izuzetan kvalitet. Tu su bili Dijego Milito, tada najbolji strelac lige sa Đenovom, pa odlični Tijago Mota, pa Ivan Jurić, niz još kvalitetnih fudbalera. Odigrao sam dobro i otkupili su me od Palerma. U poslednjoj pripremnoj utakmici za novu sezonu povredio sam se, onda kada su mi rekli da očekuju da budem okosnica tima. Stradali su mi u jednom duelu prednji ukršteni ligamenti. Uspeo sam da se vratim i u trećoj utakmici protiv Milana tražili su da odmah uđem, bez zagrevanja, umesto povređenog igrača, i ponovo sam pokidao ligamente. Pauza je trajala devet meseci, propustio sam Mundijal u Južnoj Africi. Vratio sam se i odigrao nekoliko lepih sezona, bio kapiten Đenove. Nažalost, u Veroni sam povredio kuk. Mnogo je bolelo, stalno sam pio lekove protiv bolova. Napravio sam pauzu, raskinuo ugovor na štetu Verone, krstario po svetu i tražio rešenje za kuk. Onda se pojavila Crvena zvezda i Zvezdan Terzić – hteli su da se vratim. Bio sam iskren, nisam hteo da dođem i da ne pružim klubu koji mi je sve dao svih 100%. Tako da mi je 2019. godine ugrađen veštački levi kuk. Sada sam dobro, čak igram utakmice za veterane“, obrazlaže Boško Janković.

Igrao je za mladu selekciju Srbije i Crne Gore i Srbije i jednom stigli do polufinala, a dva puta do finala Prvenstva Evrope. Bilo bi lepo da se okitio zlatnom medaljom.

„Nemam žal zbog toga. Sve srebrne medalje su mi izuzetno drage. Prvi put izgubili smo u finalu od Italije, a drugi put od Holandije. Za malu zemlju kao što je Srbija igrati u finalu nije neuspeh. Zadovoljan sam i srećan zbog tog uspeha. Dakle, žal je za Barselonom i što nisam dao gol u večitom derbiju“, priča Janković.

Za seniorski tim Srbije nastupio je u 31 utakmici, postigao je pet golova. Da nije bilo povreda, bio bi siguran učesnik Mundijala u Južnoj Africi 2010. godine. Šteta, prava šteta.

„Jeste šteta. Stvarno je bila super ekipa i odlična hemija. I sa pokojnim Radomirom Antićem imao sam fantastičan odnos i poput oca je bio uz mene kada sam bio povređen – zvao me i tešio, čekao da se vratim, sokolio me da za mene mesta ima. Međutim, viša sila nije dala da putujem na taj Mundijal. I to mi je ostavilo prazninu u duši“, nastavlja Janković.

Žigić, Đokić, Mudrinić, Biševac, Basta, Vidić, Dudići, Perović, Pantelić… Nekada su odlično sarađivali na terenu, danas se viđaju i čuju.

„Čujemo se, nekada i vidimo. Dušan Basta mi je kum. Ja sam njemu krstio ćerke, on meni sina. Družimo se od malih nogu, od kada je on došao u Zvezdu iz Padinske Skele. Blizu smo u Beogradu, nerazdvojni smo. Viđam se sa Dušanom Anđelkovićem, Aleksandrom Lukovićem, Nikolom Trajkovićem, sa golmanom Stojkovićem – on mi je drugar iz detinjstva – sa Markom Pantelićem koji živi blizu mene. Viđamo se i u klubu veterana Crvene zvezde, dođe Nikola Žigić, Milan Dudić, Milan Biševac... Nema više onih treninga i utakmica, svako je otišao svojim putem, ali uvek je lepo kada se vidimo ili čujemo“, kaže Janković.

Nije ostao u fudbalu. Išao je za novim izazovima, odlično se snalazi u hotelijerstvu.

„Nikad sebe nisam doživljavao kao čoveka koji bi sutra mogao da ostane u fudbalu. Najviše sam voleo da igram i to je meni bilo dovoljno. Teško je ovde raditi u najpopularnijem sportu, svašta viđam. Dosta prijatelja mi radi u fudbalu, menadžerstvom i trenerskim pozivom, i kroz njih sve to vidim. Mislim da nisam pogrešio što se nisam opredelio za tako nešto. Nisam imao ambicije da ostanem u fudbalu posle igranja. Još dok sam igrao, od 2009. godine, napravio sam svoj biznis. Od toga moja porodica i ja živimo“, zaključio je nekada vrhunski as.

Sa velikim poštovanjem o Bošku Jankoviću danas ćete čuti priče u Španiji i Italiji. A tek koliko su ga Delije svojatale.

Svoje se uvek i najviše voli...