Đurđević prvi s leva, Foto lična arhiva

DERVENTA – Miodrag Đurđević rođen je u Doboju, odrastao u Derventi, a u banjalučkom Borcu, zeničkom Čeliku, zagrebačkom Dinamu, te u Bazelu ostavio je duboke tragove. Danas sa porodicom živi u Švajcarskoj.

Igrao je u vreme kada se u Banjaluci, Zenici, Zagrebu i Bazelu znalo šta je igra. Da donosi ushićenja i silne radosti. Miodrag Đurđević bio je više nego pouzdani defanzivac. I sve u nekim drugim vremenima kada su stadioni bili krcati, kada se uloga favorita stidljivo isticala, kada su padali veliki kada se to najmanje očekivalo. Jednom rečju, fudbaler za svako poštovanje.

Rođen je u Doboju, 2.avgusta 1959.godine. U „gradu na tri reke“ nije stasavao, njegov početak u najpopularnijem sportu izgledao je malo drugačije.

„Da, izgledao je malo drugačije. U Doboju sam samo rođen, a svoje prve fudbalske korake načinio sam u Tekstilcu iz Dervente. Tada su ’krojači’ ušli u Republičku ligu BiH. Dakle, u Derventu sam stigao sa 15 godina, pošto je moj otac radio u policiji i dobio je stan u Derventi, te se naša celokupna porodica preselila u ’grad na Ukrini’. Bilo nam je tamo lepo“, priča Đurđević.

U Borcu i Banjaluci proveo je sedam sezona. Period koji je mogao da donese pregršt uspomena.

„Sećam se svog dolaska u Borac. Nakon završene srednje škole u Derventi došao sam u Banjaluku. Bilo mi je teško da napustim roditelje i Derventu, ali brzo sam se adaptirao na novu sredinu, na veliki grad. U januaru 1979.godine potpisao sam prvi profesionalni ugovor za Borac“, govori Đurđević.

Iz Banjaluke je prešao u Zenicu i u Čeliku proveo tri godine. Prva liga – veća briga!

„Zenica je dugi niz godina bila fudbalski centar. Nažalost, poslednjih godina to nije, ali nadam se da će uskoro da se stanje popravi i da će Čelik stići na staze stare slave“, optimista je Miodrag Đurđević.

Dobre partije u crveno-crnom dresu preporučile su ga zagrebačkom Dinamu. Nije se na „Maksimiru“ predugo zadržao.

„Pošto sam dobio poziv od mog bivšeg trenera u Čeliku Joška Skoblara, nisam se dvoumio, otišao sam u Zagreb. Već sam imao nepunih 30 godina i Dinamo mi je bio dobra opcija, nisam se dvoumio. Nakon godine dana otišao sam u Bazel, u Švajcarsku“, nastavlja on.

Pamti i kada je bilo najteže.

„Najviše sam tugovao dok sam igrao u Borcu. Izgubili smo od Budućnosti u Titogradu sa 1:0, pa smo ispali iz Prve lige Jugoslavije. Najlepše je bilo 1987/88.godine u Čeliku. Tada sam pružao odlične partije. Prema nekim statistikama bio sam među tri libera, odnosno ’čistača’ u celoj Jugoslaviji. Umeli smo da pobedimo Crvenu zvezdu i Partizan u Beogradu, Hajduka u Zenici, iznenaditi mnoge klubove“, priseća se Đurđević.

Otišao je u Bazel, igrao za još nekoliko tamošnjih klubova.

„Bazel je u januaru 1990.godine igrao plej-of za ulazak u ’elitu’. Nažalost, nismo ostvarili cilj, ali sam ostavio dobar utisak i nakon pola godine produžio sam ugovor za još dve godine. Na našim prostorima počeo je da tutnji rat, pa sam prešao u jedan klub iz niže lige, gde su mi ponudili dobre uslove i zaposlenje. Tu sam proveo šest godina, igrao aktivno do svoje četrdesete godine života“, govori Đurđević.

Nije igrao za A tim Jugoslavije, to mu nedostaje, mada je uvek bio u predvorju takvih ostvarenja.

„Mondijal 1990.u Italiji bio je prilika. U Stručnom štabu reprezentacije radio je DŽemaludin Mušović, bio je pomoćni trener selektora Ivice Osima. Našao sam se na spisku 30 fudbalera, ali opredelili su se za mlađeg Andreja Panadića, mog drugara iz Dinama, a ja sam otpao. Bio sam u kombinacijama, ali nije se dalo. Žao mi je zbog toga, san se nije ostvario“, priznaje Miodrag Đurđević.

Iz Doboja su Jasmin Džeko, Slobodan Dijamant, Fahrudin Omerović...Iz Dervente Senad Lupić...

„Znam, znam. Zadnje vreme preko društvenih mreža pokušavam da uspostavim kontakt sa tim ljudima, a pogotovo sa igračima iz Tekstilca, Borca, Čelika, Dinama koji su igrali sa mnom. Imao sam nekoliko susreta sa Davorom Šukerom i Zvonom Bobanom dok su bili članovi određenih tela pri Fifi. Nadam se da ću iduće godine pokušati da okupim generaciju Borca od 1979.do 1985.i Čelika od 1985.do 1989.godine. Vreme brzo prolazi, valjda ću uspeti u tome“, veruje Đurđević.

Na sreću, njegova prijateljstva preživela su teška vremena i uzburkane godine.

„Ja sam bio uvek otvoren. Nigde nisam imao problema. Nedavno sam se čuo sa saigračem iz Borca, Seadom Čelebićem. On danas živi u Turskoj. Nakon 40 godina čuli smo se. Emocije su bile snažne. Nadam se da ćemo se videti naredne godine“, govori Đurđević.

Sa porodicom živi u Švajcarskoj. U mislima su mu Doboj, Derventa, Banjaluka...

„Pre godinu dana postao sam penzioner, a imam i švajcarsko državljanstvo. U Opatiji sam kupio stan, a u Banjaluci mi žive majka i brat. Moja relacija je Bazel – Opatija – Banjaluka. U Švajcarskoj su supruga i kćerka otvorile ekskluzivni butik, ja im pomažem oko organizacije. Biću malo ovde, malo tamo. Zdravlje me dobro služi, nadam se da ću dugo uživati u penziji“, nastavlja Miodrag Đurđević.

Dobojska Sloga je danas u Premijer ligi BiH. Tekstilac je drugoligaš Srpske. Borac super dobar na međunarodnoj sportskoj sceni. Dinamo se u Hrvatskoj i danas skoro za sve pita. Jedino je od njegovih bivših klubova zenički Čelik danas čudo sa stotinu muka.

„Pratim sva dešavanja u Evropi, a pogotovo u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini. Čelika mi je žao, a kada sam ja igrao, pa dolaze Zvezda, Partizan, Hajduk ili Dinamo, dva časa pre utakmice nema slobodnih mesta, svih 20 hiljada ljudi nađe se na ’Bilinom polju’. Zenica je uvek bila fudbalski centar. Šteta za fudbal BiH zbog pozicije Čelika. Raduje me da Borac korača stabilnih hodom. Malo se i zaradilo novca, ulagaće se u omladinski pogon i nadam se da će uspesi Borca da potraju“, zaključio je nekadašnji uspešni defanzivac.

Miodrag Đurđević – još ne bledi sećanje na njegove igre. Nosile su borbenost, srčanost, želju za više i bolje.

Tako se pobeđuje...

Đurđević u dresu zagrebačkog Dinama, foto: lična arhiva