Igrači Rudar Prijedora iz nezaboravnog vremena FOTO: sportdc

Od antologijskog krajiškog finala Kupa Republike Srpske proteklo 29 godina

Porazi u fudbalu ne moraju uvek da budu tužni i razočaravajući. Pogotovo kada prođe određena vremenska distanca. Izgubiti jednu utakmicu ne znači da si poražen, jer kako pamćenje odmiče, a istorija arhivira događaje, život piše trijumfe. Tako je i u slučaju Fudbalskog kluba Rudar Prijedor, finaliste Kupa Republike Srpske iz 1995. godine, u kojoj je fudbal pobedio stradanje...
Nekada potkozarski idoli i junaci na terenu, danas veterani koji odigraju pokoju utakmicu, pretežno uz roštilj i pivo, okupili su se na dan revanš susreta finala drugog Kupa Republike Srpske u prestižnom ugostiteljskom objektu „King“ u Prijedoru i pobednički obeležili poraz od banjalučkog Borca i gubitak trofeja.
-Važno je da se i danas, posle toliko godina družimo i poštujemo u ovom vremenskom nevremenu otuđenosti ljudi jednih od drugih. Slavimo život i evociramo uspomene – rekao je Slaviša Kralj, „tehnički organizator“ druženja i najmlađi član „rudara“ sa Sane, strelac gola u revanšu u Banjaluci.
U antologijskom finalu odigranom samo mesec dana nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma dva meča, u Prijedoru i Banjaluci, posmatralo je skoro 30.000 ljubitelja fudbala. Prvi meč odigran na Gradskom stadionu u Prijedoru 16. decembra 1995. završen je nerešenim ishodom – 2:2. Sedam dana kasnije na banjalučkom Gradskom stadionu, kada su svi očekivali jedanaesterce, centarhalf Milorad Bilbija je u 90. minutu postigao gol za 3:2 i ukupnu pobedu Borca posle koje je podigao pehar. 
-Čekali smo te penale i trebalo je da odbranimo još samo taj korner. Ali vetar je učinio svoje i nebeski skok čudesnog Bilbije – prisetio se Stojan Janjetović, štoper Prijedorčana.
Rudar Prijedor je nakon preokreta i gola Željka Macure u prvoj utakmici na domaćem terenu poveo 2:1 i činilo se da će Kozarčani u Banjaluku doći sa minimalnom prednošću, međutim nije tako mislio defanzivac Banjalučana Andrej Grubor.
-Bio je 88. minut, mi se već radovali, sabirali... Onda se desio taj izjednačujući gol Ane. Bili smo iskusnija ekipa, ali nas je banjalučka mladost, na kraju, uspela da nadmudri na domaćem terenu – istakao je Željko Macura, „osmica“ u timu Prijedorčana.
Centarfor „rudara“ Mladen Zgonjanin propustio je prvi susret zbog povrede, u revanšu je „stisnuo zube“, nije bio strelac, ali jeste permanentna opasnost po gol Borca.
-Svoju šansu za trofej propustili smo kod kuće, da je ostalo 2:1, sada bi taj trofej ukrašavao naše klupske vitrine. Teško mi je bilo na tribinama gledati, a ne mogu pomoći – evocirao je emocije popularni Zgonjo.
Štoperski tandem Drago Lukić – Duško Pekija, zajedno sa levim bekom Duškom Joškićem (domaćinom ove manifestacije i sajma emocija)  se uglavnom smeškaju, na „sajmu“ osmeha prati ih i ofanzivac Borislav Prokopić. Univerzalac Veljko Salamić, strelac izjednačujućeg gola u Banjaluci, jedinog postignutog kontra jakog vetra, se oglasio:
-Macura je mislio da će njegov gol u Prijedoru obezbediti pobedu, a ja sam verovao da će moj pogodak u Banjaluci doneti penale. Na klupi se pravio spisak šutera sa „bele“ tačke kad je Bilbija pogodio našu mrežu. Izgubili jesmo, ali slavimo. Tada smo tugovali, sada se radujemo na samu pomisao da smo bili akteri tih istorijskih utakmica!
Rezervista Saša Keranović, koji je dobio 18 banjalučkih minuta finala onako diplomatski veli:
-Taman sam se bio zagrejao, dostigao radnu temperaturu, kad ono kraj! I završeno bez penala u koje smo verovali.
Druženju u „Rudaru“, zbog velikog snega koji je zapadao kao i te 1995. godine, nisu prisustvovali golman Nikola Čobanović, desni bek Radivoj Dragić, rezervni centarfor Goran Mikanović i „taktička zamena“ Miomir Kesić. Nažalost, iz te generacije „rudara“ koja je bila i šampionska na zapadu Prve lige Republike Srpske šest meseci kasnije, među nama nisu više „sedmica“ Zoran Janjetović koji je preminuo 2016. i virtouz sa izvornom „desetkom“ na leđima Mile Vranješ, napustio nas je ove godine.
-Za pokoj duše naših drugova Zoke i Mile – konstatovao je Slaviša Kralj, kome su zaiskrile suze u očima.
Bila jednom jedna generacija igrača Rudar Prijedora, u miru stasala, ratu afirmisana, otadžbinski nastrojena, istorijski zapamćena u fudbalu...
Niko nikada posle „rudara“ sa Sane na Gradski stadion u Banjaluci nije doveo više od 20.000 ljubitelja fudbala...

TV premijera „Evo gola“

Dokumentarni film „Evo gola“ posvećen antologijskim finalnim utakmicama između banjalučkog Borca i Rudar Prijedora odigranim u decembru 1995. godine premijerno biće prikazan na televiziji u petak, 27. decembra u 21 čas na kanalu Radio-televizije Republike Srpske.
Ovo ostvarenje „sedme umetnosti“ radila je producentska kuća MLT media u koprodukciji sa RTRS i LM produkcijom, a u produkciji je učestvovalo devet filmskih radnika iz Banjaluke: producent i scenarista Ljubomir Tešinić, rediteljka Suzana Lazić, scenarista Zoran Prnjatović, montažer Vedran Marić, snimatelj Dejan Račić, majstor svetla Marko Stančević, majstor tona i upravljač dronom Aleksandar Vlajić, saradnik na projektu Branko Lazić, stručni saradnik Slavko Basara.
Film je krajem septembra  premijerno prikazan na otvorenom, na Gradskom stadionu u Banjaluci.

Banjalučki apsurd

Pehar Kupa iz 1995. godine, prvi osvojeni u takmičenjima pod okriljem Fudbalskog saveza Republike Srpske se uopšte ne proslavlja i ne praznikuje. Pre devet godina veterani i učesnici antologijskih utakmica iz Prijedora su imali želju da ugoste prijatelje i drugove iz Borca, odigraju utakmicu malog fudbala i zajedno feštaju, ali na njihov poziv se iz grada na Vrbasu niko nije odazvao.
Jedini trofej koji se na banjalučkom Gradskom stadionu zvanično slavi i proslavlja je pehar Maršala Tita za Kup Jugoslavije, a u seni te jugonostalgije zaboravljen negde na policama trofejne sale, prekriven patinom, stoji eksponat Mitropa kupa iz 1992. godine. Borac taj izvorni srebrni pehar najstarijeg evropskog klupskog takmičenja i danas čuva, a osvojio ga je kao poslednji jugoslovenski klub pre sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, pod barjakom tek rođene Republike Srpske.