ZENICA – Mato Gavran bio je član najsjajnije generacije Čelika koja je u Zenicu donela dva trofeja u Srednjoevropskom kupu, a malo je nedostajalo da i treći put stignu do tog uspeha. Ostao je jedan od najpoznatijih asova Zeničana u galeriji nezaboravnih.

„Enci meni na kamenci, igra Biza u Firenci...“ Igrao je sa njim i Mato Gavran, pa su obradovali fudbalsku Zenicu. Svako vreme je Gavranovo. Nit’ stari, nit’ prolazi. Večitog mladića samo sede odaju da fudbal odavno ne igra, ali ga konzumira na razne načine i o njemu govori u svakoj prilici. Golgeter Čelika koji je nekadašnjem velikanu iz Zenice dao i srce i dušu, ostao mu veran sve ove godine.

Petog avgusta navršiće okruglo 80 godina. Nije to malo, ali niko ne može da poveruje da je toliko, jer svoje godine sa lakoćom nosi. Svako bi rekao da ih je najviše 70. Možda postoji recept za vitalnost.

„Dosta sam frekventan. Nisam od onih ljudi koji se zatvore u kuću. Inače, volim da šetam i da se rekreiram. Družim se sa rajom. Odem na piće, na kafu ili sok. Pred veče šetam oko tri ili četiri kilometra. Narod me na ulici zaustavlja i ’solole’ me da izgledam tako da bih i sada mogao igrati. Odgovorim da bih mogao igrati, ali ne znam ko će svirati. Nasmejemo se i svako sebi“, počeo je svoju besedu Mato Gavran.

Rođen je u Kreševu, sa fudbalom počeo da druguje u Rudaru iz Kaknja.

„Stigao sam iz kakanjskog Rudara 1968.godine. Ljudi iz Čelika dolazili su u Kakanj par puta da me gledaju. Razgovarali su sa mnom, ali i sa rukovodstvom kluba. Meni je bila čast igrati u Prvoj ligi Jugoslavije, mada su drugoligaške utakmice nekoliko puta bile kvalitetnije nego danas Premijer liga BiH. U početku, ljudi iz Rudara malo su zatezali, nisu hteli da me puste. Molio sam ih i ostvarili smo dogovor. Tada je trener bio Varagić. Pripreme smo imali u Vitezu i tamo se našlo nas 43. Počeo sam sebi da postavljam pitanje gde sam došao. Malo po malo, prijateljske utakmice, vršena je selekcija i mnogi su otpali. Od pridošlih 23 igrača samo smo Herceg i ja izborili mesto prvotimaca. Igralo se na ’Blatuši’ na otvaranju sezone. Pobedili smo niški Radnički sa 2:1, ja sam postigao gol i tako je sve počelo“, priseća se Gavran.

U Čeliku je igrao od 1968.do 1979.godine. Taj period danas naziva plodonosnim.

„To je posebna priča. Četiri godine igrali smo na ’Blatuši’, dok nije podignut stadion ’Bilino polje’. Kada smo se preselili na taj stadion nikada nije bilo ispod 10 hiljada gledalaca. Protiv Crvene zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama sve je bilo puno kao oko, a protiv ’prosečnih’ ekipa po 10 i 12 hiljada duša. Raja u Zenici živi za Čelik, voli taj klub. Iako je danas Čelik u nižim rangovima takmičenja narod dolazi, navija, iskazuje ljubav prema Čeliku. Uvek je tako bilo, tako je i danas“, kazuje Mato Gavran.

Mnogi pamte jedno kišno popodne, dinamovci i najviše. Tada su nadigrani i pobeđeni Zagrepčani sa 2:0, a oba gola su Gavranova majstorija.

„To mi je jedna od najdražih utakmica u karijeri. Bilo je kišno vreme. Prvi gol postigao sam iz ’slobodnjaka’, a drugi iz igre. Tada, 1974.godine, bio sam u izuzetnoj formi. Bio sam drugi strelac Jugoslavije, odmah iza Veležovog Duška Bajevića. Vreme je prolazilo, igralo se, slagale su se brojne uspomene. Zenica voli Čelik, valjda će se vratiti u takmičenje koje on zaslužuje“, nada se bivši golgeter.

Takvi su bili zanimljivi i klubovima „velike četvorke“.

„U Bihaću sam bio u vojsci sa Miroslavom Rede. On je bio igrač Partizana, Dinama i još jednog broja klubova. U vojsci smo formirali tim, igrali smo prijateljske utakmice u Bihaću i okolini. Zajedno smo bili pola godine. On me pitao da li bih hteo preći u Dinamo. Tada sam bio igrač Rudara i posle vojske dođem u Zagreb, pobedimo Lokomotivu sa 1:0, mojim pogotkom. Kada sam prelazio u Čelik, Kiki Omeragić je odlazio u Proleter. Jer, od tog leta se u Zrenjaninu i u Zenici igrao prvoligaški fudbal. On je hteo da me dovede u grad na Begeju, ali Čelik mi je bio na ruku, bliži. Imao sam ponude Monaka, Meca, Hamburga... Nikada nisam pronalazio zajednički jezik i nisam uspeo igrati u pečalbi. U Zenici sam i završio karijeru, nisam se pokajao, lepo mi je bilo“, ističe Mato Gavran.

Čelik je jedini jugoslovenski klub koji je dva puta osvajao, a tri puta igrao finale Srednjoevropskog kupa. Bilo je mnogo razloga za slavlje.

„Imali smo dosta razloga za slavlje. Mislim da smo prvi trofej osvojili protiv austrijskog Salzburga, a drugi u trijumfu nad Fiorentinom. U prvoj utakmici u Italiji, izlazimo na teren, a ’Majstor’ , odnosno Mehmed Buza kaže: „Enci menci na kamenci, Buza igra u Firenci’. Odigramo 0:0, a u Zenici pobedimo sa 1:0 pogotkom Mirsada Galijaševića. Do trećeg finala nismo stigli, poraženi smo u finalu od mađarske Tatabanje“, lista Gavran po lepim sećanjima i uspomenama.

Kada god stigne, o svojim saigračima govori punih usta. Ipak, posebno biranim rečima čini to o Alojzu Reniću, Josi Laliću i Mehmedu Buzi...

„Satima bih mogao pričati o tim igračima, a posebno o Reniću i o Laliću. Dobro, ’Majstor’, kako smo zvali Buzu, bio je majstor, nešto posebno. To su bili fantastični. Nisam igrao sa boljim igračima od njih. Lalić je igrao kasnije za Dinamo, za njim je i Renić otišao. Ne znam kako nije uspeo ostati tamo, nije se najbolje snašao, pa se vratio u Čelik. Izvrsni igrači i dobri ljudi“, hvali Gavran.

Mnogi selektori bi suvim zlatom danas plaćali da u svojim reprezentacijama imaju igrače poput njega. U to vreme mnogo je bilo kvalitetnih imena, konkurencija paklena, pa mnogi priznati asovi nikada nisu obukli dres A tima Jugoslavije.

„To je bilo pre 50 ili 55 godina. Tada je bila lutrija da dođeš do reprezentacije. Morao si po kvalitetu da budeš blizu Pelea, pa da stigneš do državnog tima. Tada su to bili sve žive legende, provereni asovi i najbolji od najboljih , pa su nalazili se na spisku selektora. Zato smo i pobeđivali svetske fudbalske sile“, setno će Mato Gavran.

Svoju suprugu Svetlanu, inače prosvetnog radnika, upoznao je u Kaknju. Ona mu je  i oslonac i podrška u životu. I on njen, naravno. Zanimljivo, supružnici svakodnevno imaju svoje igre, kartaške igre.

„Godine 1964.u Kakanj je došlo pet pojačanja, Sarajlija. Oni su nama doneli taj remi iz Sarajeva. Kada sam se oženio počeli smo ona i ja da igramo remi. I tako 55 godina koliko traje naš brak. Ujutro kafica, pa doručak i onda partija remija i čaj. Potom odem u grad, vratim se pred ručak i odigramo partiju remija, pa ručamo. Pred veče izađemo na piće, šetamo nekoliko kilometara i tako naš dan prođe. Kada ja pobedim to zalijem za čašicom rakije. Ako u toku dana dva puta budem bolji ja dve čašice šljivovice tog dana popijem“, otkriva Mato Gavran.

Sin Boris Gavran takođe je igrao u Čeliku. Bio je trener Sloge Ljubuški, Travnika, Rudara iz Prijedora...

„Vodio je više klubova. Bio je u GOŠKU, Posušju i td. Stekao je PRO licencu. Imao je solidne rezultate, ali klubovi su mu ostajali dužni. Nema ugovora, nema premija i odlučio se da ode u Nemačku. U toj zemlji živi sa suprugom i dvoje dece. Jako dobro se snašao, a mi roditelji neizmerno smo srećni zbog toga“, zaključio je naš sagovornik koji i danas živi u „Lameli“, a kada je izgrađena bila je najviša stambena jedinica na Balkanu.

Postoje ljudi koji svoje snove prate. I Mato Gavran je među njima. Još da se Čelik vrati tamo gde mu je mesto, pa da mu srce ponovo kuca pobednički. I bez toga mu u Zenici i danas mnogi prilaze i poručuju: „Hvala vam za sve što ste za Čelik učinili!“

Postoje ljubavi koje ne prolaze...