Slavko Radovanović

BEOGRAD – Osamdesetih godina prošlog veka u Crvenoj zvezdi sa dosta uspeha nastupao je Slavko Radovanović. Iako je imao zadatak da sa Markom Elsnerom komanduje odbranom „crveno – belih“ često je umeo biti strelac poput najrasnijih golgetera.

Primer Slavka Radovanovića govori da veliki cilj života nije samo znanje već htenje i efikasnost ljudskog nauma. Na taj način uspeo je da izraste u fudbalskog znalca i asa kojeg je armija Zvezdinih navijača slavila, poštovala i beskrajno cenila.

Naš gost je nekadašnji as Crvene zvezde, kratko nikšićke Sutjeske, te francuskih klubova Slavko Radovanović.

„Hvala vam na pozivu. Neizmerno mi je drago da ste me pozvali. U Beogradu sam, uživam u penziji, ali nisam više u fudbalu. Inače, svakodnevno drugujem sa Sportskim žurnalom, list u kojem se sve može pronaći iz sveta sporta kod nas i širom sveta“, započeo je priču Radovanović.

Sportskoj javnosti poznato je da je Crvenoj zvezdi bio veran od 1980.do 1989.godine, uz jednu pozajmicu u Sutjesku.

„Ja sam u Crvenoj zvezdi stasavao od svoje sedme godine. Verovatno aludirate na seniorske dane. Igrao sam za petliće, pionire, juniore, omladince i ceo svoj život sam posvetio Crvenoj zvezdi. I moj otac je bio veliki Zvezdaš i član tog kluba. Za mene u životu, od svih klubova, postoji samo Crvena zvezda. Čast svima, ali Zvezdu neizmerno volim“, priznaje Radovanović.

Rođen je 24.avgusta 1962.godine u Zemunu, a izrastao je u asa koji je u dresu crveno – bele boje zatvarao prilaze ka svom golu i tako često bio strelac poput rasnih golgetera. Zvezda mu nije bila samo ljubav nego i ogromna obaveza. Priznaje da je poseban osećaj bilo igrati pred 100 hiljada gledalaca.

„Zvezda je zaista bila moja velika ljubav. I ostala je. To ne može niko da mi oduzme. Naši navijači su pevali: ’Moja krv je crveno – bele boje!’. I moja je. Maštao sam da jednog dana zaigram za prvi tim voljenog kluba. Kada sam došao prvi put na glavni teren, stao sam pored gola, a on ogroman. Tada sam poželeo da dam gol, pa da odem na ’Sever’ da pozdravim navijače. Takve želje postale su stvarnost. Jedan sam od retkih igrača Zvezde koji je od petlića stigao do prvog tima. Nema baš mnogo igrača koji mogu da se pohvale tom činjenicom. Međutim, kada sam stigao do prvog tima, moja ljubav prema Crvenoj zvezdi bila je još veća“, otkriva on.

Često, negde u daljini, kao da odzvanjaju reči legendarnog reportera Radio – Beograda Marka Markovića, reportera iz ledene noći, 4.marta 1987. Tada su Stojanović, Krivokapić, Radovanović, Bračun, Elsner, Janković, Đurović, Boško Đurovski, Cvetković, Stojković i Mrkela pobedili veliki i slavni Real sa 4:2. U jednom trenutku vodili su protiv Madriđana sa 3:0, moglo je biti bar 5-6 golova prednosti. Svejedno, upisali su se zlatnim slovima u istoriju fudbala…

„Kako da se toga ne sećam. Čini mi se kao da je bilo -15 u Beogradu. Prvo poluvreme bilo je dobro, vodili smo sa 3:0, naš golman je odbraio i jedanaesterac Sančezu, ali u drugom poluvremenu teren je bio potpuno zaleđen i nismo više mogli da se krećemo onako kako smo mi želeli. Onda se sve promenilo, ali to je fudbal. Danas pobedite, sutra izgubite, onda ide novi dan i naredna utakmica. Međutim, svako je gledao da privileguje veće i jače. Znamo kakvo je tada bilo suđenje. I danas je mnogo nepravde, a to uzima lepotu sportu“, nastavlja Slavko Radovanović.

Zatresao je mrežu bugarske Trakije, belgijskog Briža. Igrao je  i one mečeve protiv Milana, kada je trener bio Branko Stanković, nije samo uživao poverenje  Velibora Vasovića. Često se može čuti da ne beše magle onog novembra na Topčideru, da bi Zvezda otišla daleko, ovako je Milan stigao do titule šampiona Evrope, ali da je Zvezda već tada ugledala svoju šansu i 1991.u Bariju bila je najbolja na kontinentu.

„Imali smo dobar rezultat u Italiji, bilo je 1:1. U revanšu smo poveli sa 1:0, imali igrača više i pojavila se magla. Stadion je bio pun kao oko, a mi smo odigrali jedan izuzetan meč, baš smo bili dobri. Svako od nas znao je svoj zadatak, kako da se suprostavimo velikom Milanu u kojem su nastupali Barezi, Van Basten, Rajkard, Gulit, Anćeloti...Međutim, u ponovljenoj utakmici mi smo delovali nekako umorno, a oni kao da nisu igrači od juče. Svašta se tada govorilo. I sumnjalo da su Milanezi , pošto su bili u nekakvom transu i lagani kao leptir, bili pod nekakvim sedativima. Kasnije su sve dobili moćno, velikom razlikom, pa postali prvaci Evrope. Možda smo mi tada, da je bilo sreće, trebali otići dalje i možda smo tada mogli biti šampioni kontinenta. Međutim, ne treba više o tome pričati, nego se treba okrenuti ka budućnosti“, obrazlaže Radovanović.

U domaćem prvenstvu, u proleće 1988.Slavko Radovanović je tresao protivničke mreže kao od šale, a njegova Zvezda postala je šampion Jugoslavije. Tri puta se radovao takvim ostvarenjima: 1981., 1984.i 1988.godine, jednom su bili i osvajači Kupa, 1982.godine.

„Meni su svi trofeju u Crvenoj zvezdi podjednako dragi. Mnogo smo putovali, ulagali ogromne napore, nekada zapostavljali i svoje porodice da bi Zvezda profitirala. Međutim, uspeh sa Zvezdom je posebna priča i svaki trofej u srcu stanuje. A to što sam postizao golove, pa dobro, i drugi su pogađali protivničku mrežu. Doduše, u toj 1988.godini sam postigao devet golova, dao svoj doprinos tituli, a to je uspeh celog kolektiva“, skromno će Radovanović.

Igrao je i večite derbije u vreme kada su oni bili sve ono što danas nisu. Nestvarno je to tada izgledalo.

„Naši večiti derbiji bili su takvi da smo brat i ja u našem kraju, na Novom Beogradu, u Šest Kaplara, bili zvezdaši. Kada smo međusobno igrali, posuđivali smo partizanovce da igraju sa nama. Kasnije, kada sam igrao večite derbije na jugu su bili većina mojih drugara. Mogao je trener da me ne stavi u tim celu sezonu, ne bih mu zamerio, ali derbi je – derbi. U to vreme, drugari moje mladosti bili su Zoran Čava Dimitrijević, Dragan Mance, Vladimir Vermezović, Jovica Kolb, Miloš Đelmaš, Zvonko Živković, Nebojša Uške Vučićević. U tih 90 minuta mi smo protivnici. Kada se utakmica završi, mi idemo zajedno u diskoteke, u kafiće, družimo se. Sećam se jednog derbija, ušao je na teren jedan navijač Partizana. Uške Vučićević zamolio me da navijača izvedemo i zaštitimo od redara i policajaca. Zagrlio sam ga i odveo do južne tribine. Partizanovi navijači nagradili su me aplauzom, a moje Delije nisu mi zamerile. Shvatile su to kao ljudski čin, nastavili su da me vole i da me poštuju, ali i ja sam njih neizmerno voleo. To je jedan detalj iz karijere koji ću uvek pamtiti“, priseća se Radovanović.

Bio je , sa Žarkom Đurovićem, jednu sezonu u Sutjesci. Priznaje da mu je odlično bilo u Nikšiću.

„U Nikšiću je bilo izvrsno. Trener Sutjeske bio je Milovan Đorić koji me trenirao u mlađim selekcijama. Kada je Sutjeska dočekala Crvenu zvezdu bilo mi je jako teško. To je primetio Đora i rekao mi je:’Ako mislim da se vratiš u Zvezdu sada moraš da odigraš najbolje što možeš’. Meč je završen 0:0, čuvao sam Sulejmana Halilovića, prvog strelca šampionata. U Beogradu smo izgubili sa 4:1, malo je i sudija naginjao ka mom voljenom klubu. Sve u svemu, Sutjesku poštujem, Nikšić čuvam u lepim uspomenama, a ostvario mi se san da se vratim u svoj voljeni klub za koji bih mnogo toga bio spreman uraditi. Mnogo volim Crvenu zvezdu“, priznaje Radovanović.

Odigrao je u Zvezdi toliko velikih, važnih, evropskih utakmica, ali to nije bila propusnica za reprezentaciju Jugoslavije. Uzalud se govorilo da tandem Miodrag Krivokapić i Slavko Radovanović predstavljaju najpouzdaniji par u odbrani. Selektori su mislili drugačije, odnosno konkurencija je bila jaka…

„Selektor reprezentacije Jugoslavije bio je poznata legenda Ivica Osim. Možda se ja nisam uklapao u njegovu koncepciju igre, a bila je i jaka konkurencija. Imao je Faruka Hadžibegića i Marka Elsnera, a bilo je još niz odličnih fudbalera. Mada sam u Zvezdi igrao u tandemu sa Elsnerom ili sa Krivokapićem. Nakon svega, nije mi žao što nisam zaigrao za A tim Jugoslavije. Draže mi je da igram za reprezentaciju Srbije nego za selekciju Jugoslavije“, naglašava Radovanović.

Kada smo kod selektora, njegov nekadašnji saigrač Dragan Stojković Piksi pokušava odvesti Srbiju na šampionat kontinenta naredne godine. Valjalo bi da  njegova četa fudbalskih jurišnika išta ostvari u Nemačkoj.

„Igrali smo zajedno. Piksi je dobar čovek. Kada je igrao u Marseju, svake druge nedelje družili smo se pošto sam i ja u Francuskoj igrao i živeo. Potpuno sam siguran da će Piksi Stojković odvesti Srbiju u Nemačku, a tamo uspeh zavisi od mnogo toga. Na tim velikim takmičenjima sudije nisu na našoj strani kada igramo protiv Nemaca, Italijana, Španaca. Verujem u ono najlepše“, nastavlja Radovanović.

Za sada, u lozi Radovanovića nije iznikao neko ko će biti fudbaler Zvezde. Tenis je tema broj jedan u ovoj priznatoj i poznatoj porodici.

„Tenis pominjete zbog moje kćerke. Gracija je sa 17 godina bila visoko na svetskoj teniskoj listi. Kada je trebalo da zaigra za reprezentaciju Francuske usledila je povreda kičme i morala je da bira. Izabrala je lečenje i uspela je. Sada se bavi novom granom, padelom. Inače, završila je za trenera u tenisu i padelu i uživa. Možda će moj unuk Oliver da krene stopama dede. Videćemo. Moja kćerka i ja vodimo ’rat’ oko toga da li će on da trenira tenis ili fudbal. Neka je živ i zdrav, još je mali, ima vremena da sam odluči“, posno će Slavko Radovanović.

Na kraju smo se zahvalili uljudnom Slavku Radovanoviću, a on je odgovorio:

„Nema problema. Kada god želite, ja sam na raspolaganju i uvek mogu da razgovaram na temu fudbala. Baš mi je drago što sam bio u prilici da pričam za vašu kuću!“

Fudbaler koji je kroz svoju karijeru ispunjavao zahteve i viđenje fudbala takvih autoriteta kao što su Branko Stanković, Gojko Zec, Velibor Vasović…, samom tom činjenicom zaslužuje poštovanje i uvažavanje. Minule su godine, čak i decenije, ali i sada zvezdaši koji dugo pamte reći će vam da je Slavko Radovanović bio fudbaler van svake serije.

I svog vremena…