Foto/ FK Željezničar

Edin Ćurić pripada sjajnoj generaciji Željezničara koji je osamdesetih godina prošlog veka bio magnet za gledaoce. Ima ubeležen nastup za A tim Jugoslavije, a internacionalnu karijeru gradio je u Španiji i Portugaliji.

Da igra u ovom periodu, za njega bi se otimali svi klubovi ondašnje jugoslovenske elite, a Željo njegovog vremena imao bi zapaženu ulogu u evropskim takmičenjima. Nema više Jugoslavije, nema one čarolije u igri, nema ni punih stadiona, a igra bez svedoka patnjom se zove.

Rođen je u Sarajevu 22.avgusta 1962.godine. Logično, karijeru da započne na Koševu ili na Grbavici. Ipak, nešto je presudilo da plava boja i tim koji je 1972.godine bio prvak Jugoslavije usele se u njegovo srce.

„Za mene se može reći da sam dete Grbavice. Rođen sam na Grbavici 1, a u šestoj godini preselio sam se blizu stadiona, to je naselje Hrasno. Dakle, od ranog detinjstva sam stanovao pedesetak metara od stadiona Grbavica i bila je neminovnost da počnem da treniram u Željezničaru“, pojašnjava Ćurić.

Odigrao je preko 250 zvaničnih utakmica za Željezničar. Mnogo detalja se izdvaja, a kao vezni fudbaler postigao je brojne, neretko i prelepe golove.

„Ta statistika svugde je različita. Negde piše da sam odigrao oko 300 utakmica, negde 250., a negde oko 215. Sve zavisi šta se broji, da li i kup mečevi, prijateljski susreti i tako dalje. U mom sećanju najduže se pamte utakmice u jugoslovenskom prvenstvu kada smo igrali protiv Crvene zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama, ali i našeg gradskog rivala Sarajeva“, otkriva on.

Njegova generacija umela je da slavi u Beogradu protiv Zvezde i Partizana, da u Splitu zadaje glavobolju hajdukovcima, da u Zagrebu dinamovci strepe. Nije se lako pobeđivala ni Olimpija u Ljubljani, Borac u Banjaluci, Sutjeska u Nikšiću i tako dalje. Reklo bi se da je timski duh donosio snagu Željeničaru.

„Bili smo dobri kao generacija, još sa juniorima bili smo prvaci BiH, išli redovno na prvenstva Jugoslavije i tako je nas sedam ili osam došlo do prvog tima Željezničara. Imali smo sreću da je pokojni Ivica Osim došao u Željezničar nekoliko godina ranije i već je bio na putu stvaranja dobre ekipe i posebnog stila igre. Mi smo se u to lako uklopili i Željo je počeo da postiže značajne rezultate“, nastavlja.

Mnogi Željini asovi govorili su da se može vratiti vreme, da bi Videoton sigurno bio eliminisan i da bi tim sa Grbavice te 1985.godine igrao finale Kupa UEF-a protiv velikog i slavnog madridskog Reala. I kod Ćurića je još živa rana koju nanesoše Ćuhaji i tim iz Mađarske.

„Dobili smo Videoton, ali izgubili smo veliko finale. Mislim da smo napravili jedan od najvećih uspeha u istoriji kluba. Da nismo primili nesrećno gol u samom finišu, ne bi se tako dugo sve pamtilo. Ostaje žal za sva vremena. Pobeđivali smo mnogo bolje ekipe od Videotona kao što su Dinamo Minsk, Univerzitatea Krajova. U te dve utakmice bili smo bolji. Bespotrebno izgubimo u Mađarskoj sa 3:1, u revanšu vodimo sa 2:0 i na kraju primimo gol. Prvo gol asistiram, drugi sam postigao, imao sam još jednu sjajnu priliku. Jako dobro se sećam te utakmice. I danas me ona boli“, priznaje Edin Ćurić.

Igrao je u Španiji, karijeru je okončao u Portugaliji. Pamti se da je uspeo u najpopularnijem sportu.

„Bili smo dobra generacija. Nastupao sam za mladu i olimpijsku reprezentaciju. Pravilo da se pre 28.godine ne može ići u inostranstvo doneo je Miljan Miljanić. Tako sam i ja otišao u Las Palmas. Klubovi iz tzv.velike četvorke lakše su odlazili vani, pravili veće transfere. Radmilo Mihajlović i Haris Škoro su od nas otišli u Dinamo, pa u inostranstvo, Refik Šabanadžović je prešao u Crvenu zvezdu, a potom otišao u inostranstvo. Međutim, ja sam zadovoljan ostvarenim u Španiji i u Portugaliji“, govori Ćurić.

Čovek koji ga je uveo u prvi tim Želje, veliki Ivica Osim, bio je selektor Jugoslavije i pozvao ga je na meč protiv tadašnjeg Sovetskog Saveza. Jaka konkurencija nije dala da ima više nastupa u državnom timu.

„U pojedinim momentima karijere imao sam visoku formu. Kao vezni igrač bio sam u vrhu liste strelaca, postigao sam 61 prvenstveni gol, ne brojeći internacionalne i kup utakmice. Bilo je perioda kada sam zaslužio pozive, ali ako se zna da su na toj poziciji igrali moj drugar Meša Baždarević, pa Dragan Stojković, Safet Sušić, Marko Mlinarić, Ivan Gudelj, Srećko Katanec, Nenad Gračan, Admir Smajić…realno je da budu oni pozivani a ne neko drugi“, skromno će Edin Ćurić.

Srbija je imala derbije Zvezde i Partizana, Hrvatska Dinama i Hajduka, a BiH Sarajeva i Želje. U njegovo vreme te utakmice bile su nešto posebno, više od igre.

„Bio sam nedavno na sarajevskom derbiju koji se igrao u Zenici i bez publike. Prisutni rukovodioci oba tima, treneri i novinari. Završeno je bez golova i velika je razlika u odnosu na naše derbije. Stadioni su tada bili puni, kvalitet igrača poznat i velika je razlika, ne može se porediti“, tvrdi Ćurić.

Škrba, Berjan, Baljić, Komšić, Čapljić, Baždarević, Škoro, Štilić, Mihajlović, Bahtić, Nikić i još jedan broj njegovih saigrača pamte se sve do današnjih dana. Ostalo je prijateljstvo i drugarstvo, da se vide i razgovaraju o jednom zlatnom vremenu i super dobrom Želji u njemu.

„Svi mi redovno dolazimo u Sarajevo. Tu se često vidim sa Refikom Šabanadžovićem, sa Vladom Čapljićem, sa Radmilom Mihajlovićem, tu je nenadmašni Nikola Nikić. I ja sam trenutno u Sarajevu i radim kao direktor omladinske akademije Željezničara. Planiram da Nikić, Šabanadžović, ja, Branislav Berjan i Ismet Štilić organizujemo jedno fino okupljanje naše generacije. Da se sretnemo i da uživamo“, najavljuje Ćurić.

Dugo je živeo u Holandiji, radeći kao fudbalski trener. Sada je u Sarajevu i velike su ambicije sa Željom.

„To je projekat gde su mene pozvali ljudi iz Upravnog odbora, a njega čine stručni i ostvareni ljudi koji vole klub. Dobili smo teren, uskoro ćemo na istom da treniramo. Imaćemo bolje uslove, imamo planove, pokušaćemo da radimo nešto novo, uprava kluba nas prati i predstoji lepa budućnost timu sa Grbavice“, nada se Ćurić.

Faruk Hadžibegić, selektor BiH, kreće u jednu izazovnu misiju. Slede kvalifikacije za prvenstvo Evrope naredne godine. Mogu li BiH, Srbija, Hrvatska, Crna Gora, Slovenija i Severna Makedonija na predstojeći šampionat kontinenta?

„U ovom trenutku izdavaja se Hrvatska, redovno odlazi na velika takmičenja. Srbija konstantno ima jaku ekipu. Što se tiče Bosne i Hercegovine, dolazi smena generacija, Edin Džeko je nezamenljiv, ali sustižu ga godine. Imamo jako mnogo dobrih igrača, ako napravimo dobar tim onda ćemo uspeti. Verujem u rad Faruka Hadžibegića. On je iskusan stručnjak, ima kvalitetne saradnike i nadam se da će BiH odvesti na EP naredne godine“, zaključio je svoje kazivanje Edin Ćurić.

Dobar i čestit čovek jedino u istini pronalazi sebe. Edin Ćurić juče kao igrač, a danas kao fudbalski radnik nastavlja da korača dalje, baš sa onakvim žarom u kojem svaki čovek i postoji u istini.

I traje…