Božur Matejić

BEOGRAD – Božur Matejić jedan je od najzaslužnijih za najveći uspeh Borca i fudbalske Banja Luke. Ostao je večita nada Crvene zvezde, postao doživotni miljenik navijača Borca, a igrao je još u španskom Kasteljonu i Zemunu. Danas poručuje da voli Zvezdu, ali Borac je ispred nje.

Kroz klub koji traje evo 95 godina, koliko traje banjalučki Borac, prodefilovalo je toliko kvalitetnih fudbalera, cela jedna enciklopedija, ali malo ko je bio prihvaćen i voljen od navijača Borca kao što je to bio Božur Matejić. Potvrdio je bezbroj puta, u privatnom životu, a pogotovo na terenu, u šta su se Banjalučani uverili, da ona ljudska snaga koja nosi poštenje jača je od samog zakona. Tako, ili otprilike tako, reći će vam svaki navijač Borca koji pamti doba kada je crveni Borčev dres nosio Božur Matejić. Doslovno je pokazao, u svakom trenutku i na svakom mestu, da i fudbalski treba tako živeti i tako se ponašati kako bi tamo nekog dana i tamo neke godine mogao sam sebe poštovati.

Beogradsko dete, Božur Matejić. Banja Luka i Borac.

Kada smo ga obavestili da nam je želja da nam gost bude baš on, Božur Matejić nam je odgovorio da poziv prihvata oberučke, da bi voleo da priča o Borcu, Republici Srpskoj i Crvenoj zvezdi, da ih mnogo voli.

„Pozdrav svim vašim čitaocima. Ima mnogo toga što volim, ne umem da mrzim, ali Borac, Republiku Srpsku i Crvenu zvezdu svojski volim. Možda je,čak, Borac ispred Zvezde“, počeo je svoje kazivanje Matejić.

Rođen je 20.decembra 1963.godine u Prokuplju. Ipak, smeđokosi dečak se obreo u Beogradu.

„Dosta rano sam došao u Beograd. Prvi razred osnovne škole završio sam u Kuršumliji, a onda sam otišao u Beograd. Eto, sve do danas sam u srpkoj prestonici, ovde mi je lepo“, kaže on.

Kada je Crvena zvezda jurišala ka finalu Kupa Evropske fudbalske federacije, Božur Matejić je iza gola dodavao lopte njenim vedetama i maštao da bude njihov istinski naslednik. Čak je na naslovnoj strani popularnog sedmičnika „Tempo“ od 22.novembra 1978.godine pojavila se fotografija gde je u zagrljaju Dušana Savića. To se ne zaboravlja.

„Odrastao sam u Crvenoj zvezdi, nastupao od petlića do prvog tima. Dodavao sam lopte iza gola u vreme kada su u Zvezdi igrali sjajni Dule Savić, Pižon Petrović, Miloš Šestić, pokojni Đoka Milovanović i drugi. Zvezdu sam mnogo voleo i danas je volim. Moj omiljeni klub je nadoknadio minus iz Berlina od 4:1, pobedili smo Dinamo u  Beogradu sa 5:2. Fotoreporter je na najlepši način prikazao tu radost, našao sam se u naručju svog idola Dušana Savića. Tako je nastala fotografija sa naslovne strane Tempa i jako sam ponosan na to“, govori Matejić.

Sa 19 godina bio je u juniorskom timu Zvezde, pa je prešao u Rad. Za „građevinare“ je odigrao dvadesetak zvaničnih utakmica i umesto povratka velikoj ljubavi, on se našao u Borcu. Šest lepih sezona u gradu na Vrbasu. Banja Luka je umela da prepozna ono što vredi i u svoje srce kao nebo veliko smestila je i Božura Matejića.

„Baš tako. Okupila se sjajna generacija fudbalera. U prvi mah niko za nas nije znao, bili smo anonimusi. Trener Đorđe Gerum posložio je tim od mladih i neafirmisanih igrača. On je iz Rada došao u Borac. Durgutović iz Gradačca, Damir Špica, Zvonko Lipovac, pokojni Suvad Beširević, pa Malbašić, Bilbija... Poklopilo se sve. Bolje nije moglo biti“, priseća se Matejić.

Da, Kаrаlić, Маlbаšić, Маtаја, Bilbiја, Lipоvаc, Špicа, Durgutоvić, Маtејić, Bеširеvić, Pоpоvić, Lupić. To je čuveni sastav Borca koji je sa trenerom Fazlićem srušio Crvenu zvezdu u finalu Kupa Jugoslavije, 11.maja 1988. Jedini drugoligaš sa takvim podvigom. Durgutović asistent, Lupić strelac, Karalić džin koji je odbranio penal Piksiju Stojkoviću, ali utisak je većine da je Božur Matejić najzaslužniji za podvig, za plasman u finalu u kome je na stadionu Partizana viđena drama i senzacija. To mu je, kaže, jedan od najdražih detalja u karijeri.

„Najdraži detalj u mojoj karijeri. I danas premotavam snimak, često gledam to finale. Nešto nestvarno, ali dogodilo se. Moralo se dogoditi. Dugo smo igrali zajedno, poznavali smo se u dušu. Nije trebalo ništa govoriti, svi smo znali sve, odlično se razumeli na terenu. Podvig talentovane generacije. Disali smo jedni za drugog na terenu. Tako je došao taj veliki uspeh za Borac i Banja Luku. Nikada ne mogu zaboraviti ni odlučujuću utakmicu protiv zrenjaninskog Proletera za ulazak u Prvu saveznu ligu Jugoslavije, takmičenje koje je po kvalitetu, ali i po broju gledalaca koji su pratili utakmice bilo u rangu najvišeg fudbalskog nivoa takmičenja u Italiji. Veliki uspesi se ne mogu zaboraviti“, govori Matejić.

Iz Banja Luke i Borca prešao je u španski Kasteljon, a onda je karijeru završio u Zemunu. Možda je moglo bolje, ali on je zadovoljan ostvarenim.

„Nikada ne žalim za onim što je bilo i prošlo. Proveo sam u Borcu šest lepih godina, onda jednu sezonu bio u Španiji. Tamo nije sve išlo željenim tokom, vratio sam se u Jugoslaviju, a ona je polako počela da gori u plamenu stradalništva. Završio sam u Zemunu i okončao karijeru, možda pre vremena. Ipak, zadovoljan sam ostvarenim“, podvlači on.

Nije se zadržao u fudbalu, u nekim drugim vodama je, vredan kao pčela.

„Ne treba se sramotiti nekog posla. Fudbal volim, ali nekako sam se udaljio od njega. Kada danas pričam sa drugarima, najčešće ne komentarišem. Nervira me kada oni koji nisu šutnuli loptu znaju sve o fudbalu, a ja koji sam ostvario što sam ostvario, igrao u najjačim ligama Jugoslavije i Španije, eto ne znam ništa. Njihovo je da sve znaju, a moje je da ćutim. Kada je tako, ne komentarišem, neću da se nerviram. Biće fudbala, igraće se fudbal, ma kakvi mi bili, ovakvi ili onakvi. Ne posreći se svakom da igra protiv Reala ili Barselone, ja sam igrao“, kaže Matejić.

Borac je aktuelni šampion BiH, Zvezda je dominantna u Srbiji. Mora i on biti zadovoljan tom činjenicom.

„Puno mi je srce kada vidim da je Borac ponovo stao na svoje noge. Da je prvak Premijer lige BiH. Klub takvog renomea mora uspeti. To zaslužuje Banja Luka, to zaslužuju navijači Borca. Ponosnim me čini i svaka pobeda moje Crvene zvezde, ali verujte mi da Borac više volim nego Crvenu zvezdu“, iskren je Božur Matejić.

Čuje se i vidi sa igračima koje je nakon podviga u Beogradu u centru Banja Luke dočekalo oko 50.000 duša. Čuvaju lepe trenutke i dele ih među sobom, evociranjem tih uspomena.

„Prošle godine bio sam u Banja Luci na humanitarnoj utakmici posvećenoj rađanju dece u Republici Srpskoj. Sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv. U kontaktu sam sa Damirom Špicom, sa Stojanom Malbašićem, sa Amirom Durgutovićem... Tužan sam što su nas napustili veliki ljudi i sportisti Slobodan Karalić i Suad Beširević, ali život teče dalje. Inače, jedva čekam svaki narednu priliku da dođem u Banja Luku, da se vidim sa brojnim prijateljima“, priznje on.

Ne krije da bi voelo da neki novi vragolan izraste pod fudbalskim suncem, da nosi igru Borca i fudbalske Banja Luke.

„Ja se nadam da će se uskoro pojaviti neki novi Božur Matejić i svi oni igrači koji su proslavili Borac. Banja Luka je veliki grad, navijači zlatni i vole fudbal, a Borac je veliki klub. Mi smo ostavili veliki utisak, ljudi pamte našu generaciju i srce mi je puno zbog toga“, rekao je za kraj razgovora Božur Matejić.

Božur je sveto cveće na Kosmetu, mada svoj miris širi po Srbiji, Republici Srpskoj. Miris uspeha Božurovog zadržao se 33 godine i još će. Jer, Božur Matejić i Borac Banja Luka besmrtni su!