Foto: FSS

Rezultat utakmice često ne oslikava stanje na terenu. Zato nikada ne treba zaključivati o utakmici bez da se ista odgleda. Ako bi neko vidio rezultat meča Irske i Srbije, mogao bi da pomisli kako je Srbija još jednom podbacila kad se najviše očekivalo. Ali zapravo, stvari su bile potpuno drugačije.

Čim su izašle startne postave, bilo je jasno da Srbija želi dominaciju u posjedu i da ide na pobjedu. Formacija 3-5-2 gdje su ving bekovi Kostić i Đurišić, sa Vlahovićem i Mitrovićem u napadu te sa Tadićem i Sergejom takođe u startnoj postavi. Bilo je jasno i bez da je meč krenuo da je to izuzetno ofanzivna postava ali i poprilično hrabra.

Od samoga starta Srbija je igrala bolje. Već u prvim minutama Srbija je i sa štoperima izlazila visoko i često su sva trojica bili na suprotnoj polovini. Sama ta pojava je totalna anomalija za Srbiju gledajući par godina unazad, pogotovo za ranu fazu utakmice na gostovanju. Međutim, Piksi je od starta htio pritisnuti Irce te sa dosta igrača doći u završnicu.

Bilo je par dobrih pokušaja poput onog Vlahovićevog ili poput pokušaja Gudelja kojima je falilo siline. A u 20. minuti, stigao je pogodak. Tadić je pronašao Sergeja nakon kornera a ovaj je pogodio za vodstvo Srbije. A onda je uslijedilo ono na šta svi trebaju biti ponosni.

Srbija u prošlosti kada bi povela, krenula bi u tešku pa i paničnu defanzivu. U napad bi išla samo u kontri. Ali ne i ova Srbija. Ova Srbija je nastavila pritiskati u želji da dođe do drugog gola. Par puta su odigrane sjajne akcije preko krila, što je već sada jasan Piksijev pečat i jasna njegova ideja, ali sama završnica tih akcija nije bila najbolja. 

U nastavku su Irci izašli nešto više što je stvorilo dodatni prostor za Srbiju. Piksi ni u drugom poluvremenu taktički nije nešto mijenjao i i dalje je Srbija više pokušavala doći do drugog gola nego što se pokušavala odbraniti. Mitrović je imao dvije fantastične šanse a druga je produkt idealne akcije koja je sve češća. Pas u prostor za Kostića od strane nekog od veznjaka a onda on prolazi po lijevoj strani i traži Mitrovića. Našao ga je tako u 60. minuti ali je Bazunu majstorski odbranio. 

Kako je vrijeme prolazilo, domaći su sve više kretali naprijed i sve više prostora je bilo između linija. To je Piksi uočio i uveo Jovića i Radonjića koji su idealni za takvu igru. I obojica su se našla u dobrim situacijama, pogotovo Jović, ali nisu pogodili.

A kada promašiš nekoliko velikih šansi, obično stigne kazna. I nažalost, stigla je i Srbiju. Nespretnim i nesretnim autogolom Milenkovića, Irska je došla do 1-1. Tako je Irska došla do boda a da nije imala pravu šansu jer zaista nisu bili ravnopravan rival nego su u većem dijelu meča bili u podređenom položaju.

Srbija je tako ostala bez dva boda u borbi sa Portugalom. Ali zapravo nema nikakvog razloga za tugu. Mnogo puta smo se naslušali priče kako nije bilo sreće kada je fudbalska reprezentacija u pitanju. Ali ovaj put je definitivno tako. Srbija je bila bolja sigurno za tri-četiri gola ali je propustila svoje šanse. 

Ali koliko god ostaje žal za dva boda, ovaj meč svakog može učiniti ponosnim iz više razloga. Prvo i prvo, Srbija je na gostovanje kod nezgodnog protivnika otišla sa isključivo jednim ciljem, da ga nadigra i pobijedi. Od starta ofanzivno i konačno bez kalkulacije. 

Igra je bila odlična, stvarale su se šanse iz već sada tipičnih akcija za Piksijevu Srbiju ali je falilo realizacije. Prosto, ono što u 90% situacija ulazi u gol, sinoć nije. Međutim, svi ti promašaji vrlo lako mogu doći na naplatu kada bude najbitnije odnosno protiv već možda Portugala. Jer te prilike koje su stvorene nisu produkt grešaka Iraca nego uigranosti i jasne ideje Srbije.

A tu ideju i prepoznatljivu filozofiju Srbija je tako dugo čekala. Pogotovo filozofiju gdje će se moći uživati u ljepoti igre. To je Srbija imala poslednji put pod vodstvom pokojnog Radomira Antića. Zato i ne čudi što nakon remija u meču gdje se jurila pobjeda, nema toliko kritika i one su u dobroj manjini. Prosto i navijači su zadovoljni jer je Srbija igrala fudbal od početka do kraj. I to onaj pravi fudbal sa željom da dobije meč ne tako što će se braniti, nego tako što će napuniti mrežu rivalu.

Zato je Srbija od starta igrala ofanzivno i zato je Srbija i nakon gola Sergeja nastavila sa istom igrom. Nije na kraju upalilo ali to ne umanjuje fantastičnu predstavu Srbije u Dablinu a na kraju krajeva i sam Piksi je bio zadovoljan igrom jer je Srbija zaista girala sjajno. I nije to neko uljepšavanje priče kada se to kaže. I nije glednnje na stvari kroz roze naočare. Zaista je tako, zaista je Srbija odigrala sjajan meč u Dablinu.

Srbija sada kasni dva boda za Portugalom u borbi za prvo mjesto ali isto tako je faktički već sada jasno da će Srbija biti barem druga i ići u baraž. Što se tiče prvog mjesta i duela sa Portugalom u poslednjem kolu, ovaj bod ništa ne mijenja. Onaj ko misli da bi Piksi, u slučaju da Srbiji odgovara bod u Lisabonu, igrao ''bunker'', taj ne poznaje ni karakter ali ni trenerski rad Dragana Stojkovića Piksija. Šta god da bude potrebno u Lisabonu, Piksijeva Srbija će ići da se nadigrava i da dobije. Možda će se vratiti sa pet komada u mreži ali možda će se vratiti i kao putnik na Mundijal. Iz ove perspektive se to ne zna. Ali ono što se zna, nema i neće biti kalkulacija jer Piksi ne želi za njih čuti.

Tihi heroj kvalifikacija.

Nekoliko fudbalera igra sjajno u ovim kvalifikacijama. Mitrović, Tadić, Sergej, igraju zaista odlično. Međutim, ima jedan momak koji je zapravo tihi heroj kvalifikacija jer je najugodnije iznenađenje kvalifikacija u ovih pet utakmica.

Riječ je o Strahinji Pavloviću. Mladi defanzivac odigrao je svih pet mečeva i jedini je koji je svaki minut proveo na terenu u kvalifikacijama. Iako je odbrana dosta nesigurna i iako je bilo kikseva kod primljenih golova, ni jedan kiks nije napravio bivši fudbaler Partizana.

S obzirom na njegove godine, partije u ovim kvalifikacijama itekako raduju jer Srbija u Strahinji Pavloviću dobija dugoročno rešenje na poziciji štopera.