Duško Radinović
Kada je beogradska Crvena zvezda marširala fudbalskom Evropom Duško Radinović kumovao je najvećim uspesima srpskog velikana. Danas živi u Švedskoj. U Malmeu radi kao prosvetni radnik i ne isključuje mogućnost da se ponovo posveti trenerskom pozivu. Nekadašnji defanzivac nikšićke Sutjeske i beogradske Crvene zvezde obradovao se pozivu Sportskog žurnala.
„Kako ne bih. Svestan sam koliko je Sportski žurnal profesionalno, redovno i blagovremeno izveštavao o dometima Crvene zvezde onda kada sam ja bio deo te fudbalske porodice. Pozdravljam sve čitaoce i svima šaljem svako poštovanje“, bile su prve reči Duška Radinovića za ovu priliku.
Kada je proleće, te 1991.godine bilo u punom sjaju, Crvena zvezda je igrala najlepši fudbal na kontinentu, a Duško Radinović sa Miodragom Belodedićem i Slobodanom Marovićem, te golmanom Stevanom Stojanovićem činio neosvojivu tvrđavu za protivničke napadače, pa su „crveno – beli“ stigli do najvećeg uspeha u Evropi za tu sezonu, bez izgubljene utakmice.
Gde danas živi i šta radi Duško Radinović? Čuli smo da je profesor u jednoj školi, ima šta da pokažete tamošnjoj omladini, da prenese bogato znanje kako se stiže do cilja.
„Živim u Malmeu i radim u jednoj osnovnoj školi kao nastavnik fizičkog vaspitanja. Deca su čula o evropskoj Crvenoj zvezdi i mojim igrama. Svakodnevno me pitaju:’Duško, možete li nam preneti kako ste se osećali kada ste bili prvaci Evrope i klupski prvaci sveta?’ Rado se upuštam u takve i slične razgovore sa đacima. Dobra pitanja koja me vraćaju u prelepe dane. Deca jednostavno vole da dolaze na moje časove i zahvalan sam što me takvim pitanjima vraćaju u zlatne dane moje prošlosti i perioda zlatne moje Crvene zvezde“, govori Radinović.
Započeo je impresivnu karijeru u OFK Titogradu, pa četiri godine proveo je u Nikšiću. Sutjeska je kao retko koji tim u tadašnjoj zemlji bila istinska fabrika velikih fudbalskih asova. Britki bek kaže da mu je bilo predivno na stadionu kraj Bistrice.
„Bili su to nezaboravni dani. Imao sam sreću da sa 22 godine igram za Sutjesku. Tim su činili Nikola Rakojević, Miloš Drizić, Milovan Marušić, Radoman Grbović, Saša Medin, Pero Giljen i niz drugih sjajnih igrača. Pružali smo dominantne partije, imali smo zapaženu ulogu u šampionatima Jugoslavije. Svi smo ostavili dobar utisak, a ja sam nakon četiri godine u Nikšiću dobio priliku da zaigram za Crvenu zvezdu“, nastavlja on.
Stigao je 1989.godine u Crvenu zvezdu. Trener je tada bio Dragoslav Šekularac, ali je najviše pokazao kod Ljupka Petrovića. Postigao je gol protiv Grashopersa, bio strelac protiv Glazgov Rendžersa i tako dalje. Iako nije nastupio u finalu protiv Olimpika, igrao je tada u životnoj formi. Trofej šampiona kontinenta i šest meseci kasnije kada je kumovao drugom golu Vladimira Jugovića u Tokiju, te je pobeđen Kolo Kolo, titula klupskog prvaka sveta ujedno je i najveći uspeh Crvene zvezde. S tim uspehom, svaki fudbaler postao je besmrtnik u fudbalskom i ljudskom trajanju. Duško Radinović naglašava da je na sve navedeno izuzetno ponosan.
„Izuzetno sam ponosan na taj period, ali i na sebe da sam dobio priliku da zaigram za veliku Crvenu zvezdu. Kada sam došao iz Nikšića nije sve teklo dobro za mene. Igram, pa sedim na klupi. Dolaskom Ljupka Petrovića za trenera sve je teklo kako se samo poželeti može. Bio sam standardan, pružio sam dobre partije, odigrao mnogo utakmica, postigao važne golove u Kupu evropskih šampiona i ,uz podršku mojih saigrača, pokazao sam sve ono što znam i što se od mene tada očekivalo“, dodaje Radinović.
Igrači evropske i svetske fudbalske klase bili su na visokoj ceni. Međutim, usledile su i neobjašnjive sankcije, a da su većina ostali na okupu i igrali na Marakani u Beogradu, mnogi tvrde da bi Zvezda još koji put bila najdominantnija u Evropi. Ovako, svako je otišao na svoju stranu, a Duško Radinović je karijeru nastavio u Degerforšu, pa u Brageu, potom u Malmeu. Danas kaže da je zadovoljan internacionalnom karijerom.
„Naravno da sam zadovoljan. No, imali smo nesreću da je usledio embargo i da smo svoje utakmice kao domaćini igrali u Beču, Bukureštu, Budimpešti, Sofiji i Atini. Imali smo izuzetan tim, na svakoj poziciji po dva izuzetna igrača i tada smo igrali najlepši fudbal u Evropi. Od te generacije, ja sam poslednji krenuo u inostranstvo. Nisam završio u nekom velikom klubu, ali sam karijeru nastavio u izuzetno lepoj,uređenoj i dobro organizovanoj zemlji, u Švedskoj. Tamo sam slavio uspeh u kupu Švedske. Dakle, da nije bilo sankcija, Crvena zvezda bi bila makar još jednom prvak kontinenta, a većina nas bi nastavili karijeru u najvećim evropskim kolektivima“, analizira Radinović.
Duško Radinović slovio je za uljudnog sportistu, velikog pregaoca i pedagoga, ali je bio toliko skroman i u ono vreme najveće slave. Možda je ta skromnost kumovala, da recimo vrhunski bekovski par Duško Radinović – Slobodan Marović ne nađe se zajedno i nekoliko puta u dresu reprezentacije Jugoslavije! Jer, da je samo do konkurencije bilo, oni bi to sa lakoćom prevazišli, zaista su dominirali...
„Žao mi je što nisam bio učesnik SP u Italiji 1990.godine. Zaslužio sam kao bek da se nađem na najvećoj svetskoj smotri fudbala. Zbog određenih okolnosti nisam pozvan. Ipak, bio sam viđen na EP 1992.godine, ali su nas sankcionisali i vratili kući. Naše mesto zauzela je Danska i, gle čuda, postala šampion kontinenta. Dakle, uz kvalitet koji smo imali, trebala nam je i sportska sreća i razumevanje onih koji su odlučivali“, govori Duško Radinović.
Otac je troje dece. To su danas odrasle i zrele ličnosti. Međutim, niko nije krenuo očevima stopama, da bude fudbaler.
„Imam kćerku i dva sina. Kao dečaci oni su trenirali fudbal, ali su odustali. Jedan se zaposlio, drugi studira. Ne bave se danas fudbalom, malo mi je i žao, ali imaju moju punu podršku u njihovom izboru kako da organizuju svoj život“, govori Radinović.
Stojanović, Marović, Vasilijević, Jugović, Belodedić, Šabanadžović, Najdoski, Binić, Prosinečki, Mihajlović, Savićević, Pančev, Stošić, Momčilović, Tošić, Jovanović, trener Petrović ili tvorac Zvezdinog velikog uspeha Dragan Džajić..., svi oni su kao i Radinović ponosni na evropsku i svetsku Crvenu zvezdu. Retko se čuje sa njima da evociraju uspomene.
„Žao mi je, ali skoro 20 godina nisam se video i čuo sa mojim dragim drugarima. Doduše, pre nekoliko godina video sam se sa Vladom Stošićem. Živim i radim u Švedskoj, ne dolazim tako često. Svako je na svojoj strani, okupiran svojim obavezama. Ipak, nadam se da ću uskoro sresti i videti većinu njih. To bi me mnogo obradovalo“, priznaje Radinović.
Dodao je da se,ipak, vredi nadati nekom novom podvigu Crvene zvezde, Partizana, Sutjeske, Borca, Vojvodine... Međutim, koliko još vremena da prođe pa da vidimo reprezentacije Srbije, Crne Gore, BiH jake na EP ili šampionatu sveta? Doduše. Makedonija je sada uspela, Hrvatska ume da dominira, retko kada Slovenija i to je sve. Reklo bi se da je ostala zajednička liga, fudbal bi bio najveći dobitnik.
„Sve je tako. Da smo ostali kao Jugoslavija osvojili bi sve što se može uspeti. Ako može da uspe Hrvatska, onda neka to ostvare Srbija i Crna Gora. Ima ’klinaca’ na sve strane, talenti su tu, samo treba sa tom decom vredno raditi. Ubeđen sam da će Srbija i Crna Gora, pa i BiH da se domognu velikih takmičenja. Biće u grupi sa najboljim“, zaključio je svoje kazivanje Duško Radinović.
Neko bi mogao reći da je Duško Radinović bio vredni i pošteni trudbenik iz senke. Da je kao desni bek bio član najslavnije generacije Crvene zvezde. Da je danas prosvetar koga bi mnogi želeli da vide na trenerskoj klupi nekog velikog i priznatog fudbalskog velikana. Mnogi su i pre njega i njegove sjajne generacije otvarali Crvenoj zvezdi i srpskom i jugoslovenskom fudbalu sportska vrata sveta, ali su Duško Radinović i fudbalske junoše iz Barija i Tokija otišli i najdalje.
I još u mladosti postali žive fudbalske legende...