Momir Bakrač u dresu splitskog Hajduka, Foto: Fejsbuk

NIKŠIĆ – Momir Bakrač jedan je od dvojice blizanaca koji je izgradio super dobru karijeru. Ponikao je u Sutjesci, fudbalsku klasu potvrdio u Budućnosti, a potpunu sportsku zrelost doživeo je u splitskom Hajduku, Breši i u reprezentaciji Jugoslavije. Danas živi od uspomena i sećanja.

Momir Bakrač nije bio samo as, nego je bio fudbalski majstor kojeg bi poželeo svaki klub, zbog njegove lucidnosti, hrabrosti, borbenosti i fudbalu toliko bitne odvažnosti. Tako ga pamte i svi ljubitelji fudbala s kraja na kraj nekadašnje Jugoslavije, koja i nije bila tako mala.

Rođen je u Nikšiću 1957.godine. Sutjeska je u njegovo vreme bila istinski rasadnik fudbalskih talenata. Detinjstvo i mladost bili su u znaku fudbala na stadionu kraj Bistrice. Sećanja traju...

„Imali smo jednu od najboljih generacija u bivšoj Jugoslaviji. Bili smo pionirski šampioni. Na turnirima u Borovu i u Rovinju bili smo prvaci, na takmičenju republika, takođe. Potom je veliki broj igrača otišao u druge klubove. Zoran Vorotović i ja prešli smo u Budućnost, Slobodan Rojević otišao je u Partizan, Rajo Vujadinović otišao je“, kaže Momir Bakrač.

Prešao je u Budućnost za koju je odigrao oko 200 mečeva, postigavši 18 golova. Svaka eks - yu republika imala je svoje večite derbije, pa i Crna Gora okršaje Budućnosti i Sutjeske. Juga je bila fudbalska velesila u njegovo vreme, ima dovoljno razloga da bude ponosan na to doba.

„Toliko sam srećan i ponosan što sam odigrao toliko utakmica. Kada su dolazili velikani kao što su Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo dobijao bih veliki motiv i proglašavan sam za najboljeg igrača tih utakmica. Novinari su umeli da cene moje partije u velikim utakmicama“, priča on.

Posebno se, ističe, osećao u okršajima Sutjeske i Budućnosti.

„Oba kluba su moja, ali više sam voleo da pobedi Budućnost. Bio sam srećan kada oni pobeđuju“, otkriva Bakrač.

Karijeru je nastavio u Hajduku, ali Splićani nisu u te nepune dve godine dokučili nekakav trofej. Onda se Momir Bakrač vratio u Sutjesku, a potom dve godine proveo u Breši.

„Moglo je biti puno bolje. Ja sam kriv što nije bilo tako. Voleo sam noćni život, to me je skupo koštalo. Pogotovo dok sam bio u Splitu bilo je prelepo. Navijači su skupljali novac da bih ostao u Hajduku, ali nisam mogao ostati zbog trenera Poklepovića, vratio sam se u Sutjesku“, govori Bakrač.

Dok je nosio dres Sutjeske, Budućnosti, Hajduka, bilo je mnogo vrsnih fudbalera sredine terena koji su kucali na vrata reprezentacije Jugoslavije. Mnogi su nam rekli da su ta vrata bila teška, a mnogi ih nikada nisu otvorili.

„Ja sam ta vrata otvorio. Pozvan sam na okupljanje reprezentacije pred odlazak na SP u Španiji, 1982.godine. Tada su me proglašavali za najboljeg desnog halfa u zemlji. Računali su - svih vremena! Bio sam najbolji mladi fudbaler Jugoslavije , pored Pižona Petrovića, Cice Kranjčara, Bogdana. Dobijem poziv, a igrao za Budućnost, a ne za tzv.veliku četvorku. Bila mi je čast biti u reprezentaciji Jugoslavije. Nosio sam torbu Dušku Bajeviću. Bili su tu Halilhodžić, Šljivo, Pižon Petrović, Miloš Šestić, pokojni Dragan Pantelić... Bila mi je čast igrati sa takvim veličinama. U tim kvalifikacijama bili smo u grupi sa Grčkom, Danskom i Luksemburgom. Ja sam tada doživeo tešku povredu i ja sam na tužan način završio sa reprezentacijom“, skrušeno će Bakrač.

Ostalo je lepo sećanje, drugarstvo i prijateljstvo od Triglava do Đevđelije, od Subotice do Splita.

„Uvek se viđamo, čujemo. I nedavno u Skugriću, na poziv Nikole Nikića, okupili smo se. Imamo slična druženja u Ulcinju, pa vidim Kustudića, Koču Dimitrovskog, čujem se ili vidim sa Milakom, Sarajlićem, Šećerbegovićem. Veliki smo drugovi i prijatelji“, priča Bakrač.

Njegov rođeni brat Miomir Bakrač takođe je bio solidan fudbaler. Možda se iz loze Bakrač razvije novi izdanak.

„Moja dva bratanca su igrali, ali nisu uspeli. Gledam svog unuka Savu, ima dve godine i odlično barata pokretima. Već sada pravilo vlada telom. Mislim da će biti veliki igrač i da će naslediti svog dedu“, drhtavim glasom govori Momir Bakrač.

Hoćemo li u što skorije vreme videti Sutjesku, Budućnost ili Hajduk sa zapaženom ulogom na evropskoj fudbalskoj sceni?

„Jedino Hajduk može nešto ostvariti. Pojačali su se, doveli su trenera. Teško da Sutjeska ili Budućnost išta mogu učiniti. Proći će dugo vremena dok nešto ne ostvare u evropskim takmičenjima“, tvrdi Momir Bakrač.

Da se još jednom vratimo na 26.septembar 1981. O najpoznatijoj otmici aviona u epohi nekadašnje velike Jugoslavije, na letu Titograd – Beograd, ispričano je mnogo verzija. Ekspedicija je brojala 20 članova podgoričkog kluba, krenuli su na prvenstveni meč sa Vojvodinom u Novi Sad. U otetom avionu bili su i glumci Miša Janketić, Žarko Laušević, Marko Nikolić, rok pevačica Biljana Petrović, narodni heroj Milan Šijan i još nekoliko poznatih ličnosti iz javnog života tog vremena. Otmica se dogodila kasno uveče nakon što je avion poleteo sa dubrovačkog aerodroma Ćilipi na koji je doleteo iz Podgorice kako bi pokupio jednu grupu putnika. Otmičari su bili iz Hrvatske, za to su kažnjeni. Momir Bakrač je na poseban način preživeo neizvesnost, dramu.

„Sećam se kao juče da je bilo. Tokom leta pojavila su se tri ili četiri momka i rečeno je da smo kidnapovani. Sećam se da je jedan bio izvesni Prpić. Doživeo sam najstrašniji šok. On je držao pištolj u ruci. Avion je sleteo u Kipar da natoči goriva, a narodni heroj je uspeo otvoriti vrata i povikati požar. Tada sam ja skočio, došao do vrata i iskočio negde u nekakav pesak. Ne bih voleo da se to ikom više dogodi“, seća se on.

Bila je ovo priča o Momiru Bakraču, bez ulepšavanja i bez hvalospeva, ali iskrena do te mere da je najslikovitije dočarala kako i u fudbalu časnost i nepokolebljivost imaju posebnu vrednost.