Nekadašnji golgeter Partizana pobedio korona virus, razmišlja o najpopularnijem sportu

Zvonko Varga

BEOGRAD -  Zvonko Varga je jedan od najzaslužnijih za šampionska ostvarenja beogradskog Partizana 1983.i 1986.godine. Sa dosta uspeha igrao je i u Liježu. Poznati fudbaler iz Crvenke kasnije se posvetio trenerskom pozivu. Najčešće je pobeđivao, kao i nedavno kada je bio pozitivan na korona virus.

Zvonko Varga bio je strah i trepet za protivničke odbrane, a golmanima na čija je vrata atakovao dizala se kosa na glavi. Rešavao je brojne enigme, donosio pobede Partizanu, a njegovim pristalicama brojna slavlja , silne radosti.

Zaista, najčešće je pobeđivao, pa i nedavno Samo što je ispred njega bio korona viruis, a ne najbolji defanzivni fudbaleri Evrope, kao nekada. Kaže da mu je poslednji protivnik možda bio i najteži.

„Iako sam bio umereni bolesnik, nije bilo nimalo lako. Nisam bio onaj najteži slučaj, a upala pluća bila je umereno teška. Nakon sedam dana kućne izolacije reagovao sam , nije mi bilo najbolje, borio sam se svakodnevno sa temperaturom koja je bila sve jača,a  ja sve teže sam je podnosio. Mislio sam da će sve brzo proći, ali sebe sam precenio, a virus potcenio. Kada sam bio dosta iscrpljen, otišao sam lekaru i ostao u bolnicu. Ubrzo je bilo bolje, organizam je reagovao brzo i već drugi dan krenulo je sve na bolje“, priča Zvonko Varga.

Radije bi o vedrijim temama. Često govori da je večiti derbi posebna utakmica u životu svakog fudbalera Partizana, verovatno i Crvene zvezde. On ih je odigrao  12, a u tri je bio strelac: u 67., 72.i 75.

„U to vreme se nekako ljudi odluče u detinjstvu. Najčešće su to bili Zvezda, Partizan, Hajduk ili Dinamo. Večiti derbi je nešto posebno, a Partizan i Crvena zvezda su najveći klubovi naših prostora. Te utakmice su slušane na radiju, doživljavane na poseban način. Poseban osećaj, sreća i zadovoljstvo je kada igraš te utakmice, svojim golom odlučiš pitanje pobednika. Ja sam u tri derbija odužio se svojim navijačima i zahvalio za podršku koju su nam pružali“, nastavlja Varga.

Za Partizan je odigrao 451.utakmicu, postigao 167 golova, ali je ubeležio samo tri nastupa u reprezentaciji velike Jugoslavije.

„Sada ću da ispričam svoju sramotu, jedinu besmislicu u karijeri. Mladalačka glupost koja me skupo koštala. Prevario sam se. Pitao sam Miljana Miljanića da me pusti tri dana. Po završetku prvenstva sutradan počele su pripreme reprezentacije sa Ivanom Šurjakom, Dušanom Bajevićem, Edhemom Šljivom, Vladimirom Zajecom, Vladimirom Pižonom Petrovićem, Safetom Sušićem. Čiča je tražio desetak mlađih da se priključi. To je bila, rekao bih, 1981.godina. Međutim, ja umoran posle domaće partije protiv Sarajeva i otišao sam u Makarsku. Tri dana su bila malo, ostao sam nedelju dana. Više nikada nisam pozvan u državni tim. Žao mi je zbog toga, a imao sam lepe predispozicije. Uspeli su Zvone Živković, Ivan Gudelj, Marko Elsner, Marko Mlinarić... Jeftino sam ispustio šansu“, dodaje on.

Imao je lepu karijeru i u Liježu. Tamo je na jednoj utakmici postigao šest golova i svojoj mezimici je tako zahvalio, jer je očev veliki popodnevni uspeh najavila svojim prvim: „Tata!“

„Za mene je drugi deo 1983.bio jako dobar. Najbolja je bila 1986.godina, jer sam u Partizanu imao najbolje rezultate. U Liježu sam doživeo posebno fudbalsko iskustvo i sazrevanje. U sezoni 88/89.dao sam 22 gola. Moja Andrea je 13.maja 1989.godine prvi put rekla tata. Popodne, sav srećan, dao sam šest golova protiv Beršota, jedan od rekorda u šampionatu Belgije. To je dan koji se ne zaboravlja“, priznaje Zvonko Varga.

Nekada su fudbaleri i čelnici Partizana i Crvene zvezde bili izuzetni prijatelji, kumovi, a danas skoro da i nemaju komunikaciju, čast izuzecima. Kao sreće da dva  najveća kluba u regionu ponovo budu veliki sportski prijatelji.

„Eh, da bude tako. U moje vreme bilo je uobičajeno druženje sa Milošem Šestićem, Milanom Jankovićem, Boškom i Milkom Đurovskim, Mitrom Mrkelom, Zlatkom Krmpotićem, Cvijetinom Blagojevićem, Pižonom Petrovićem... I danas se vidimo, lepo ispričamo. Na terenu najljući protivnici, a izvan terena smo bili veliki prijatelji. Uvek srdačni, spremni na piće ili ručak i pričati o međusobnom okršaju, izgubljenoj ili dobijenoj utakmici. I navijači su tada išli zajedno sa terena. Sve to se izgubilo, došla su neka druga vremena. Nedostaje dobre volje. Mora prestati reakcija na dosuđeni penal, pisanjem raznih saopštenja. Nekada je Zvezda u seriji, nekada Partizan, ali sve to je život. Uključiti dobru volju i zajedno možemo daleko stići“, naglašava nekadašnji Partizanov golgeter.

Fudbal iz vremena Zvonka Varge i ono što danas imamo ničim se ne može porediti. Bez velike i jake lige nema ni kvaliteta, a bez kvaliteta nema ni gledalaca, a bez njih fudbal je pusta priča.

„Bio sam pomoćni trener u Partizanu i naredni rival nam je bio solidni Javor. Morali smo ga pobediti, Zvezda je bila za petama. Onda sam igračima pred svim trenerima objasnio kako je igrati protiv npr. Željezničara u naše vreme. U špicu je bio Rade Paprica koji je mogao igrati gde hoće. Na krilima Edin Bahtić i Nikola Nikić, ako je njihov dan teško rivalu. Iza je bio Haris Škoro, fantastičan igrač. Tu je bio i Meša Baždarević, najbolji u timu. Tu je i Refik Šabanadžović koji je otišao u Crvenu zvezdu, onda Mirsad Baljić koji je bio stub odbrane reprezentacije. E, to je teško gostovanje. Zato se ne treba plašiti u sadašnjici nekog. Tada je trebalo pobediti Olimpiju u Ljubljani, Sutjesku u Nikšiću, Velež u Mostaru, Vardar u Skoplju, pa Rijeku, Dinamo u Vinkovcima, Osijek... Teško je ono tada i ovo sada porediti“, zaključio je Zvonko Varga , uljudni fudbalski trener i nekadašnji raspucani prvotimac Partizana.

Gde god bio: u rodnoj Crvenki, u dragom Partizanu, u bogatom Liježu, Zvonko Varga je odmeren, karakteran, poseban. A nakon pobede pandemije može se reći da je taj fudbalofil najčešće uspevao.

Sledio je svoju pravu fudbalsku prirodu...