Aleksandar Kristić: Još mogu pružiti fudbalu
Aleksandar Kristić/Sportski žurnal
VALJEVO – Aleksandar Kristić, fudbaler defanzivnih zadataka, ostvario je u sportu sve što je priželjkivao. Nosio je dres Crvene zvezde, postigao je pogodak u večitom derbiju, nastupao za reprezentaciju Jugoslavije, ostvario se u ulozi trenera. Pa ,ipak, naglašava da sve što je postigao da je mukom ostvareno.
Valjevac Aleksandar Kristić svoju karijeru mogao bi da nazove umilnom pesmom. Postigao je mnogo, sve je zaslužio, pa danas ima o čemu da govori.
Rođen je 5.oktobra 1970.godine u Valjevu. Fudbal je počeo igrati u Krušiku, a onda je došao do Crvene zvezde.
„Od malih nogu voleo sam tu igru. Moj otac bio je trener golmana. Skupio je generaciju nas najmlađih i trenirao. Onda je Krušik plasirao se u takmičenje završnice sa Crvenom zvezdom, niškim i Radničkim iz Kragujevca. Tamo su me ljudi iz Crvene zvezde primetili i doveli. Toma Milićević je rekao da sam interesantan, da podsećam na Srećka Kataneca, nosio sam broj 4 na leđima, a bio sam dve godine mlađi od ostalih u ekipi. Sa 13 godina sam došao u Crvenu zvezdu i prvu godinu sam putovao iz Valjeva. Onda sam prešao u Beograd i tako je sve krenulo“, priseća se Aleksandar Kristić.
Prošao je sve selekcije crveno-belih. Pamti svakog svog trenera.
„Doveo me čuveni Toma Milićević, a angažovao je ranije Jugovića, Lukića. Imao je nos za talente. Onda su me trenirali Vojkan Melić, pa Jovan Kule Aćimović, pa Pera Ćosić, Stevan Vilotić. I brzo sam debitao za mladu selekciju Jugoslavije , bilo je to na starom Vembliju protiv Engleske. Tada nisam bio svestan koliko je to važno“, kaže Kristić.
U Zvezdi je igrao u dva mandata, nanizao stotinjak utakmica, radovao se osvajanju dve titule i dva nacionalna kupa.
„U Zvezdi je uvek lepo, ali i uvek teško. Trebalo je doći u taj klub, pa debitovati za prvi tim gde su Pančev i Savićević. Onda su stigle i one sankcije. Mene je Dragan Džajić mnogo cenio, ali išao sam na probu u Mačvu i Bor i tamo čuvao najbolje igrače protivničkih klubova. Onda sam se vratio u Zvezdu. Bilo mi je najlepše kada smo osvojili Kup Jugoslavije 1993.godine. Čuvao sam Peđu Mijatovića. Bilo je lepo i na debiju. Igrali smo protiv Partizana, nastupao sam pozadi sa Belodedićem. Kup je tada uzeo Partizan. To su mi najdraže utakmice u dresu Zvezde, ima još jedna, javnost zna koja“, zagonetan je Kristić.
Igrao je ne mali broj večitih derbija. I njemu su te utakmice bile posebne.
„Ja sam 1994,1995.godine, kada smo osvojili duplu krunu, morao otići iz Zvezde jer me Ljupko Petrović nije video u svojoj priči. Igrao sam vani, pa na nagovor Miše Kosanovića vratio sam se u Zvezdu. Igrali smo meč protiv Partizana i postigao sam prvi, a Deki Stanković drugi gol i pobedili smo u Humskoj sa 2:1. I ta utakmica mi je ostala u najlepšim sećanjima“, otkriva Kristić.
Što ste tiče inostranstva, bio je u švedskom Degerforšu i italijanskoj Salernitani. I tamo je stekao lepa iskustva.
„U Švedskoj sam proveo kratko. Nisam tamo bio zadovoljan, bolje je što sam se vratio. U Zvezdi moje dobre igre nisu ostale nezapažene. Prešao sam u Italiju i proveo tri predivne godine u italijanskoj najjačoj ligi, tada najboljoj u svetu. Na svom debiju protiv Bolonje ušao sam u zadnjem minutu i Marko Divajo izvede korner, a ja dam gol. To je najbrži gol u istoriji A serije. Život, dakle, nosi uspone i padove. Ne sme čovek da odustane, nego treba da ide dalje“, podseća Kristić.
Odigrao je jedan meč za A tim reprezentaciju SR Jugoslavije, onaj u Mar de Plati protiv Argentine. Jeste bila paklena konkurencija, ali mnogi danas dele mišljenje da je češće morao dobijati poziv selektora.
„Tada su bili veliki igrači. Miljanić mi je rekao „pa, gde se povredi“. Protiv Argentine sam odigrao dobro, Santrač je bio zadovoljan. Verovatno bih išao na to SP. Ne znam koliku bih imao minutažu, jer tamo su igrali Stojković, Savićević, Jokanović, Stanković, Ognjenović... Igrao sam onoliko koliko je bilo realno, ceneći okolnosti“, kaže Aleksandar Kristić.
Otisnuo se u trenerske vode. Vodio je Hajduk sa Liona, Palilulac i Sopot, radio u OFK Beogradu i svojoj Crvenoj zvezdi, jedno vreme i kao glavni trener. Bio je i u Buriram junajtedu i u Pekingu, onda u ubskom Jedinstvu. Slaže se da je trenerski hleb – hleb sa sedam kora!
„To je lep i kreativan posao. Nešto stvarate. Inspirativan posao, imate šansu da nešto postignete. Drugo je pitanje da li ste autonomni u svom radu. Mene je Zvezdan Terzić sreo i pozvao da treniram u OFK Beogradu. Vodio sam kadete, pa me Vladan Lukić pozvao u Sopot. Onda Palilulac, pa poziv Bunjevčevića da dođem u Zvezdu gde sam bio pomoćnik većem broju trenera. U jednom trenutku sam bio glavni trener u Zvezdi, tu proveo pola godine. Tada je bilo teško vreme, period sankcija, dominacija Partizana, Zvezda bez novca i podrške. Bio sam dostojanstven, nisam zapomagao. Mnogo je teško raditi u Zvezdi, velika je odgovornost, uvek se mnogo očekuje. Nakon toga, bio sam u Azerbejdžanu, na Tajlandu, u Kini. Potom je usledila korona, pa neke moje životne vratolomije i onda poziv iz Uba, ali tamo sam nakon 24 dana smenjen. Pre godinu i po vratio sam se u Zvezdu i tamo sam radio individualno sa defanzivcima. Mislim da još mnogo toga mogu da pužim kao trener u seniorskim pogonima“, tvrdi Kristić.
Odlazi do stadiona „Rajko Mitić“, vidi svoje nekadašnje saigrače, pričaju o doživljenom i zajedničkim željama da Zvezda bude sve sjajnija.
„Boško Đurovski postao je predsednik sekcije veterana. Išao sam sa njima u Štip i Bosilegrad. Vidim neke igrače iz mog vremena, kao i Đurovskog, Borovnicu, Milosavljevića, Aćimovića itd. Svi ćemo mi proći, samo će Crvena zvezda ostati. Ona je institucija. U njoj sada rade Đorđević, Kaluđerović i još jedan broj bivših igrača. Bliži se penzija, zaokružujemo sećanja. Ja imam još vremena, mislim da mogu još dati fudbalu“, zaključio je naš sagovornik.
Aleksandar Kristić je onaj sportista očiju boje neba u kojim se ogledala mladost, upornost, znanje, uljudnost i trajanje.
Takve svi pamte, cene i poštuju.
