Gledamo očima, slušamo ušima, osećamo dušom, srce nam preskače, ne piše nam se dobro kao narodu, manje zbog onih koji nas ne vole, više zbog nas samih.

U godini jubileja, kada kao Republika Srpska, i svi njeni stubovi nosači, slavimo slobodu i život duge četvrt veka, sami sebi podapinjemo.Šta onda da očekujemo od onih koji nas ne vole i potsmejavaju nam se?

Ogrezli smo u savremeni greh, ubi nas sujeta. Na svakom koraku pojedinci kreću samo od sebe, u prvom licu jednine, izgubili smo onaj osećaj da druge ljude, Biblijski rečeno bližnje, prvo branimo od nas samih, a onda sebe čuvamo da se ne ogrešimo.

Podeljeni u dva tabora „za“ i „protiv“, ne ostavljajući nikome priliku da rizikuje žrtvujući sebe i približi dva polarizovana sveta, tonemo. Trenutno stanje jasno govori da sami rušimo svoj identitet, integritet i izvornost. Izgubljen je osećaj za realnost. Sve smo pretvorili u sukobe lične prirode ne mareći za opšte, umesto da na razmeni različitih mišljenja izgradimo lepšu budućnost zasnovanu na oprostu i dijalogu, najjačim Hrišćanskim odlikama, bespoštedno se bacamo jedni na druge ne mareći da li ćemo nekoga nevinog i nedužnog da povredimo i povučemo za sobom, u ambis.

Umesto da gradimo ono što smo od Boga dobili na dar, gledamo ko je šta kome rekao, gde se neko nekome zamerio, prevrćemo ružnu prošlost, a hoćemo lepu budućnost. Ide li to jedno sa drugim? Prošlosti treba da se sećamo u najlepšim slikama, one ružne da potisnemo, kako bi se nadali uspehu budućeg života.

Proslava 25. rođendana Fudbalskog saveza Republike Srpske, odnosno svih nas koji živimo u srpskom entitetu Dejtonske zemlje, otkrila nam je ono što smo odavno znali, ali nismo imali hrabrosti da sami sebi priznamo, stojeći pred ogledalom naše istine. Više volimo da kudimo nego da slavimo, draže nam je da se bavimo tričavim konstatacijama, nego da se uhvatimo suštine, stil nam je petparački, prozaičan i trivijalan, a busamo se u prsa da dobacujemo daleko poput raketa Kim Džong Una...

Ovde nije reč u tome ko je u pravu, uvređene mlade nikada nisu donosile dobro u porodicu. Niko nije sasvim ni nevin, kolektivno smo krivi za greh koji nam je zamenio ljudske karakteristike jer za svađu kao i ljubav, uvek je potrebno, najmanje dvoje. Da li je uopšte važno ko je prvi počeo?

Neko će reći, ma to je samo fudbal... Jeste, ali putem njega se najbolje vide sve vrline i mane jednog društva, naroda, etnosa...

Da li bi mogli da budemo bolji? Mogli bi, samo niko neće prvi da počne, davno nam je rekao Duško Radović. Svako, kada želi, može da odustane, to je najlakša stvar u životu. Oni koji nastavljaju kada se sve raspada postaju pobednici.

Sportski žurnal se nikada ne predaje, ide svojim misionarskim i patriotskim putem, bez obzira na činjenicu da su se dvojica sudarila na brvnu i zakrčili sve puteve. Ni ko će šta da kaže.

Zato Žurnal i jeste apsolutni lider sportske štampe u ovom delu Evrope, jer ga interesuje samo istina u dvorištu crkve pravih vrednosti. Precizno merenje krivice na kantaru etike nije novinarski posao. Suština je Republika Srpska!

Slavko BASARA/Sportski žurnal

Akademija FSRS