Slobodan Bobe Pavković/FS Vojvodine

NOVI SAD – Slobodan Bobe Pavković ostavio je duboke tragove u fudbalskom sportu, kao fudbaler i trener, odnosno selektor, ali je postao uspešan i u umetnosti. Naime, peva najlepše ljubavne pesme, kao potvrda da ljubav uvek pobeđuje.

Slobodan Bobe Pavković bio je vezni fudbaler. Nosio je dres Vojvodine, Partizana i Galenike, igrao u inostranstvu. Zabeležio je nastupe za mlađe selekcije Jugoslavije, a kao trener ili fudbalski radnik krstario je svetom, stekao ugled i poverenje. Uz to, umetnik je svoje vrste – izdao je nekoliko albuma.

Rođen je u Novom Sadu 24. oktobra 1955. godine. Logično, u Vojvodini je trenirao i oplemenio svoj talenat. Sve kao da je juče bilo, ono iščekivanje za nastup u prvom timu Vojvodine.

„Imao sam nastup za prvi tim Vojvodine još kao gimnazijalac. Dakle, sa nepunih 18 godina odigrao sam prvu utakmicu za seniore Vojvodine. Trener je bio Vujadin Boškov, a debi sam imao protiv Čelika u Zenici. Mislim da se stadion zvao ‘Blatuša’. Ušao sam u drugom poluvremenu. To je bilo u jesen 1973. godine. Dolaskom Todora Veselinovića za trenera postao sam standardan u prvom timu kluba koji mi neizmerno znači i gde sam proveo naredne četiri sezone“, kaže Pavković.

Za prvi tim Vojvodine odigrao je za četiri godine 124 zvanična nastupa i postigao desetak golova. Bilo je lepih trenutaka, ali se i tugovalo dok je bio deo „stare dame“.

„Moja prva utakmica kao startera bila je u avgustu 1974. godine u Novom Sadu. Pobedili smo Splićane sa 2:0, a ja sam postigao drugi pogodak. To mi je bio jedan od najsrećnijih trenutaka u karijeri. Teško mi je pala povreda po dolasku u Partizan. Operativni zahvat odvojio me je od terena pola godine. To mi je bio jako težak period“, priznaje Pavković.

Sa Vojvodinom je osvojio Srednjoevropski kup, jedan od značajnih međunarodnih trofeja u istoriji kluba. Bobe ima razloga za ponos.

„Za te četiri godine provedene u Vojvodini još jedan plasman je jako bitan, a to je da smo u sezoni 1974/75. bili vicešampioni Jugoslavije. Godinu pre toga jedva smo sačuvali prvoligaški status, ali je došao Toza Veselinović i na kraju šampionata zauzeli smo drugo mesto, odmah iza Hajduka“, podseća Pavković.

Dobre partije u vojvođanskoj ravnici videle su se sa Topčidera, pa je prešao u Partizan. Međutim, tamo se nije naigrao. Ima zabeleženih 50 nastupa uz tri postignuta pogotka.

„Imao sam operaciju mišića šest meseci nakon dolaska u Humsku. Povrede su me sputavale da u Partizanu pokažem više. Po povratku iz JNA, gde sam proveo 13 meseci, doživeo sam isto tako neugodnu povredu. Dakle, moj period u Partizanu bio je prepun hendikepa, zahvaljujući brojnim povredama“, priznaje Pavković.

Dok je igrao za Partizan, osetio je čari večitog derbija. Nastupio je u onom 65. Utakmica kao nijedna druga.

„Nešto posebno. I za navijače, ne samo Beograda nego cele Jugoslavije. Crvena zvezda i Partizan bili su veliki klubovi, veliki rivali, i po pola tima u te dve ekipe činilo je reprezentaciju Jugoslavije. Derbi je posebna utakmica, uvek se čekala sa velikim očekivanjima“, govori Slobodan Pavković.

Titula sa crno-belima 1983. godine nešto je što se pamti za sva vremena. To je i kruna njegove klupske karijere.

„Jako malo sam igrao u toj sezoni, imao sam povredu Ahilove tetive i teško se bilo vratiti nakon toga. Istovremeno, kada dođete u veliki tim kao što je Partizan, ako ne zauzmete svoje mesto u početku, ako se ne nametnete u startu, a potom dođu povrede, idete u drugi plan. Kada napravite pauzu, izgubite svoje mesto pored vrhunskih igrača“, obrazlaže on.

Pre odlaska u inostranstvo kratko je igrao za Galeniku, današnji Zemun.

„Tu sam proveo samo šest meseci. Posle toga otišao sam u Švedsku kao fudbaler i instruktor, pa sam još tada počeo da gradim trenersku karijeru. Mogu da se pohvalim da mi je trenersko iskustvo izuzetno lepo i bogato“, smeška se Pavković.

Nastupao je za mlađe selekcije Jugoslavije. Bio je član omladinske reprezentacije koja je učestvovala na Evropskom prvenstvu do 18 godina 1974. godine, kao i član mlade reprezentacije koja je 1978. godine osvojila titulu prvaka Evrope.

„To se pamti i to su najlepši trenuci moje karijere. Omladinska reprezentacija Jugoslavije je 1974. godine bila viceprvak Evrope, izgubili smo u finalu od Bugarske. U mladoj selekciji bio sam kapiten, ali tu finalnu utakmicu protiv Nemačke nisam igrao. Biti u te dve reprezentacije bilo je nešto najlepše što mi se dogodilo u mojoj fudbalskoj karijeri“, priča Pavković.

Inostranu karijeru gradio je u Švedskoj, gde je igrao za Degerforš.

„Degerforš je veliko ime u Švedskoj. Tada je bio, istina, u drugoj ligi. Meni je prilagođavanje nekako lako palo. Bio sam dobro pripremljen za sve izazove. Dobro sam igrao i tri godine bio sam najbolji fudbaler Degerforša“, dodaje Pavković.

Po završetku igračke karijere posvetio se trenerskom pozivu. Veći deo karijere proveo je u inostranstvu, pre svega na Bliskom istoku. Vodio je više klubova u Kuvajtu i Omanu, a 2005. godine bio je i selektor reprezentacije Kuvajta. Kada je radio kod kuće, bio je trener Radničkog iz Niša i Vojvodine, a bio je i selektor reprezentacije Srbije i Crne Gore do 19 godina. Obavljao je i značajne funkcije u fudbalskim savezima, između ostalog kao tehnički direktor Fudbalskog saveza Singapura i Fudbalskog saveza Omana.

„Mnogo toga ste naveli, trebalo bi puno vremena da prenesem stečena iskustva. Voditi reprezentaciju Kuvajta u kvalifikacijama bilo je veliko iskustvo. U Kuvajtu sam radio u četiri kluba i vodio reprezentaciju. U Omanu sam osvojio kup. Najznačajnije mi je to što sam godine proveo u Singapuru, kasnije i u Omanu. Biti na tom položaju veoma je zahtevno. Kao tehnički direktor federacije u Singapuru objavio sam četiri udžbenika i dva DVD-a, što je teoretski veoma zahtevno. Po povratku radio sam sa Muslinom i bavio se sportskom literaturom“, govori Slobodan Bobe Pavković.

Napisao je knjigu o kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018. godine. „Reprezentacija Srbije – recept za uspeh“ nešto je što može koristiti trenerima svih generacija, pogotovo onima koji stasavaju.

„Moja ideja bila je da predstavim kako izgleda takmičenje na vrhunskom nivou tokom godinu dana. Tako sam od početka kvalifikacija, od 2016. do 2017. godine, analizirao sedam utakmica. To što sam objavio ja zovem slikovnicom za odrasle, jer imam 35 fotografija i 35 malih priča. Sve je vezano za utakmice koje smo odigrali, za sastave, način igre, kako je protivnik igrao i kako smo se spremali. Ima puno taktičkih detalja. Bavio sam se fazom napada, tako da imam više od 20 najuspešnijih napada koje je ostvarila naša reprezentacija u tom periodu“, dodaje Pavković.

Rođen je u delu Novog Sada gde je pohađao gimnaziju zajedno sa Đorđem Balaševićem. Mladost je, kao i prijateljstvo, lepa dok traje. Bila je ispunjena muzikom. Krajem sedamdesetih bio je član grupe „Rani mraz“, u kojoj je svirao gitaru. Đole mu je posvetio pesmu „Drago mi je zbog mog starog“.

„To su bile sedamdesete godine. Đole i ja smo se doselili u kvart kod Železničke stanice i početkom sedamdesetih svirali smo zajedno. Dugo je to trajalo. Ja sam 1974. godine potpisao profesionalni ugovor sa Vojvodinom, ali sam nastavio druženje sa Đoletom. Tih nekoliko godina svirali smo zajedno, a onda je on napravio ‘Žetvu’, pa ‘Rani mraz’, gde sam ja u početku svirao. Kada sam prešao u Partizan, nekako sam se udaljio iz te priče“, nastavlja Pavković.

Ljubav se daruje svima i nikada se ne prodaje. Ona se ne da izmisliti. Bobe najčešće peva o njoj. Najčešće su to pesme Jovana Dučića.

„Objavio sam dva kompakt-diska. Prvi je bio ‘Muzička antikvarnica’, gde sam autor muzike i teksta. Početkom marta 2026. završen je CD ‘Najlepše ljubavne pesme’. Radi se o deset pesama Jovana Dučića koje sam komponovao, uz divne aranžmane. Tih deset ljubavnih pesama nešto je najbolje što sam do sada uradio. Imam još nekoliko projekata vezanih za poeziju“, zaključio je Pavković.

Ne živi se uvek od sećanja, a da nije tako, Slobodan Bobe Pavković večno bi trajao. Njegovi driblinzi i muzička dostignuća spojeni su u jedno – u ljudsko nadahnuće.

Pavković iz igračkih dana/Fejsbuk