Mladen Furtula/Fejsbuk

SOLUN – Mladenu Furtuli nije se dalo da ostvari uverljiviju karijeru u beogradskom Partizanu. Najčešće je izlazio iz senke Ivana Ćurkovića. Međutim, u PAOK-u je činio čuda. I danas živi u Solunu, gde ga ljudi prosto svojataju.

Rođen je u Sarajevu, karijeru vrhunskog golmana započeo u Foči, jedno vreme branio u Partizanu i Dinamu iz Pančeva, a u Grčkoj je ostao upamćen za sva vremena. U ove hladne dane on je u toplijim krajevima, ali smo ga pronašli da za naše čitaoce porazgovaramo o njegovom golmanskom vremenu.

Osamnaestog decembra navršio je 75 godina. Kaže da ga zdravlje dobro služi i da mnogo putuje. Dolazi na naše prostore kada god se ukaže prilika.

„Dolazim u celu bivšu Jugoslaviju. Bio sam u Foči i u Republici Srpskoj letos. Dolazim u Beograd i u Pančevo. Išao sam u Crnu Goru letos. U Beograd dolazim jednom ili dva puta mesečno. I gde god da budem, lepo mi je, nezaboravno“, kaže Mladen Furtula.

Kao omladinac nastupao je za Sutjesku iz Foče. Taj grad na obalama Drine, Ćehotine i Tare pravi je rasadnik sportskih talenata. Još su mu sveža sećanja na taj period.

„Stvarno je Foča bila pravi rasadnik i Sutjeska iz tog grada. Otuda su potekli mnogi igrači: čuveni golman Refik Muftić, pokojni, zatim Ekrem Maglajlija, koji je igrao u Sarajevu sa Refikom Muftićem. U Željezničaru je igrao Josip Šimović, levi bek. Igrao je i Popivoda, pa Rade Šobot u OFK Beogradu, Kunovac je bio u Partizanu, Šarac takođe u Partizanu. Zaista, dosta igrača iz Foče igralo je u više klubova. Posle Partizana, da bih išao u inostranstvo, morao sam da idem u Pančevo godinu dana kao amater. Trebalo je potom da idem u Las Palmas, ali su prilike bile drugačije – duga je to priča. Da bih bukvalno preživeo, došao sam u Panserraikos, gde sam proveo godinu dana kako bih otišao u neku od većih ekipa, što se na kraju i dogodilo“, nastavlja Furtula.

Iz Foče je Mladen Furtula prešao u Partizan.

„Bio je turnir u Crnoj Gori. Tamo su me gledali neki ljudi. Prišao mi je izvesni Krešo, radio je u avijaciji u Mostaru, a bio je veliki partizanovac. Pitao me je koliko imam godina, odakle sam i slično. Dao sam mu broj telefona. Kasnije je u moju školu stigao telegram, o čemu me je obavestila direktorka škole, gospođa Obućina. Išao sam na probu u Partizan, zadovoljio sam i postao golman crno-belih. Mojoj sreći nije bilo kraja, iako sam do tada bio zvezdaš“, priča Furtula.

Pamti i to kada mu je bilo najlepše u Partizanu.

„Sve mi je u Partizanu bilo lepo. Mnogo sam naučio od trenera Aleksandra Atanackovića Biže. Naravno, mnogo sam naučio i od prvog golmana Ivana Ćurkovića, ali i kasnije od Kneževića i Drljače. To što sam naučio u Humskoj bilo mi je dragoceno celog života. To znanje preneo sam i u Grčkoj i zato sam uspeo“, priča Furtula.

Zna šta je draž večitih derbija. Branio je u 48. utakmici posebne vrste, odigranoj 6. juna 1971. godine u Humskoj. Zvezda je pobedila golovima Karasija i Džajića. Meč, odigran pred oko 50.000 gledalaca, još mu je u sećanju.

„Svega se sećam. Pogotovo gola Dragana Džajića. Negde sa 16 metara, s leve strane, tražio je Vojina Lazarevića, ali mu je lopta prešla preko noge i završila u rašljama. To se nije moglo braniti, kao ni pogodak Stanislava Karasija. Naši najbolji klubovi tada su imali vrhunske igrače, ali i golmane. Atmosfera je bila izuzetna. Ljudi su dolazili dan ili dva ranije u Beograd, spavali po parkovima da bi gledali utakmicu. Živelo se za derbi. Danas je sve drugačije. Balkan je to. Moraće se nešto raditi da se navijači ponašaju pristojnije i da nema negativnosti“, smatra Furtula.

Godine 1974. trebalo je da pređe u Las Palmas, ali su se roditelji protivili takvoj odluci. Otišao je u Panserraikos – i nije pogrešio.

„To je kao iz filma, neočekivano. Ili, kako bi rekli – sudbina. Imao sam ugovor sa Las Palmasom i trebalo je za sedam dana da putujem tamo. Odem u Foču da se pozdravim sa roditeljima, a oni svi plaču. Našli su globus i pogledali gde je Las Palmas. Moja pokojna majka je plakala: ‘Gde ćeš, sine, tamo? Ostani negde ovde, bliže nama.’ Vraćajući se u Beograd, rekao sam prijateljima u Partizanovom parku, u restoranu gde smo se okupljali, da je stanje tužno. Nisu mogli da me shvate. Onda su mi rekli da postoji mogućnost odlaska u Iraklis kod Ljube Spajića. Spojili su me s njim i trebalo je da idem tamo.

Međutim, bio sam izigran. Tražio sam da budem slobodan posle godinu ili dve, jer me novac nije toliko interesovao koliko prelazak. To su mi prvo obećali, a onda rekli da ne može tako. Odbio sam. Maltene sam ostao bez kluba. Pokojni Vatika Golubičić sreo me je tog dana u Beogradu, jednog od najtužnijih u mom životu. Pitao me zašto sam tužan i rekao da me vodi kod Božidara Drenovca. To je bilo u Kosovskoj ulici, odmah iza Skupštine. Našli smo čoveka dok je ručao i rekao mi je da se sprema za Emirate, ali da zna kojem klubu u Grčkoj treba golman. Otišao sam u Panserraikos, branio sam odlično i po broju primljenih golova bio među četiri najbolja golmana. Tražili su me vodeći klubovi u Grčkoj i odlučio sam se za PAOK. Iako me je tražio i Panatinaikos, čiji je trener bio Stjepan Bobek, kao i AEK, izabrao sam Solun. Oni su crno-beli, kao i Partizan, iako sam u detinjstvu bio zvezdaš“, pojašnjava Furtula.

PAOK je sa Mladenom Furtulom i pod vođstvom Đule Loranta prvi put osvojio grčko prvenstvo. U tom kolektivu zadržao se punih devet godina. Odigrao je 277 utakmica. Grci su mu zahvalni za sve što je uradio za njihov klub.

„Često mi dolaze ljudi i iz Srbije. Pokažem im lepote severnog dela Grčke. Gde god se pojavim, ljudi mi prilaze i pozdravljaju me. Svi me znaju i osećam se komotnije u Grčkoj nego u Beogradu ili Foči. Bio sam ovde i menadžer, trener i sportski direktor. Radio sam i sa Ljupkom Petrovićem. PAOK je moj klub, moja porodica. Nedavno sam bio u Minhenu. Sa Bajernom smo igrali osamdesetih godina i ispali na penale. Narednog leta obeležavamo vek postojanja PAOK-a. Pozvaćemo Bajern, Barselonu, koju smo ovde pobedili sa 1:0, a gosti će nam biti i Milan. Sto godina nije malo“, podseća Furtula.

Nije zaboravio ni to da njegov lični rekord po koeficijentu golmanske uspešnosti i dalje stoji u Grčkoj.

„Imam koeficijent od 0,72 primljena gola po utakmici. Odigrao sam sto i više utakmica u prvenstvu i po tome sam među vodećim čuvarima mreže u Grčkoj“, ponosno kaže Furtula.

Nakon igračke karijere radio je kao trener golmana. Na njegov nagovor u PAOK su stigli Ivan Jurišić i Rade Paprica, a kasnije i Duško Bajević. Mnogo Jugoslovena igralo je u Grčkoj u njegovo vreme: Aleksandar Dika Stojanović, Nikola Nikić, Edin Bahtić, Miloš Šestić i drugi.

„Tada su u timu mogla da igraju samo dva stranca. Nije bilo kao danas, da ih ima jedanaest u ekipi. Imali smo peh kada je Branko Stanković bio trener – sledeće godine, kada smo mogli da osvojimo prvenstvo, slomio sam ruku u kup utakmici protiv AEK-a i šest meseci nisam mogao da branim. Kasnije sam, trenirajući, ponovo slomio ruku. PAOK je uvek bio jak u severnoj Grčkoj. Ovde su radili i trener Šakota i pokojni Duda Ivković. Danas je u fudbalu Živković glavni igrač. Grčki fudbal je mnogo napredovao. Ne može se porediti tada i sada. Nekada je bilo mnogo talenta, ali loši tereni, a danas su tereni, sportski centri i stadioni na visokom nivou. Uložili su mnogo u sport i to se sada vraća. Bio sam drugi bivši Jugosloven u Grčkoj – pre mene je došao Lazar Radović iz Partizana. Posle su stigli mnogi vrhunski igrači i treneri: Bajević, Zajec, Novoselac, Šestić, Bora Đorđević. Naši ljudi su podigli grčki sport na viši nivo“, zaključio je Furtula.

Mladen Furtula ostao je u Grčkoj upamćen i poštovan do danas. Sezona Alfa Etniki 1975/76. ne briše se gumicom. Zaboravu tu nema mesta – zahvaljujući i njemu, Mladenu Furtuli, i njegovim golmanskim vragolijama.