Milan Radovi, Foto: Novi list

RIJEKA – Užičanin Milan Radović je kao centarfor Rijeke bio prvi strelac šampionata Jugoslavije 1981.godine. Nastupao je za selekciju Evrope, ali nikada nije obukao dres Jugoslavije. Bio je vlasnik brojnih rekorda, ali to mu nije pomoglo da ostvari svoje snove, da zaigra u Crvenoj zvezdi ili u tandemu sa svojim kumom Slavoljubom Muslinom u francuskom Brestu. Danas voli reći – uspeo je u životu!

Svaki čovek sledi svoje snove, želje su tu onako... Milan Radović je priželjkivao da zaigra sa kumom Slavoljubom Muslinom i da obuče dres Crvene zvezde, ali do toga nikad nije došlo. Doduše, mogli su on i Muslin u Brestu biti tandem, ali isprečila se povreda. Međutim, kumstvo je večno i to je ono najvažnije.

Inače, rođeni je Užičanin,  od 15.jula 1952.godine. Kao dečarac preselio se u Beograd.

„Moji roditelji došli su u Beograd. Tako sam ja samo rođen na Zlatiboru, pa sa roditeljima stigao u glavni grad. Mama je radila u klaonici, a tata je bio kondukter u GSP-u. Tako sam ja odrastao u Beogradu“, prve su reči za ovu priliku Milana Radovića.

Juniorska karijera vezana je za Železnik, za PKB i za Radnički iz Pirota. Pre njega, niko u porodici nije igrao fudbal, on je „probio led“.

„Prvo sam bio u PKB, pa u Železniku, pa u Beogradu sa Karaburme. Potom sam otišao u Radnički iz Pirota, pa u Rijeku i na kraju u Francusku“, nabraja on.

Milan Radović je u seniorskoj konkurenciji dve sezone nastupao u Pirotu, pa otišao u Rijeku. Kao da mu Partizan i Crvena zvezda nisu bili nekako bliži.

„Bili su mi bliži, imao sam pregovore sa Crvenom zvezdom, a kada sam služio vojni rok u Beogradu trenirao sam sa fudbalerima Partizana. Nismo našli zajednički jezik. Tražio sam od Zvezde stan, ali oni su mi rekli da ako budem među 16 da ću dobiti sve. Odbio sam mnoge klubove za velike novce. Kada nisam došao u voljeni klub, otišao sam u Rijeku. To je najlepši period mog života. Nisam se pokajao, dobro sam prošao“, otkriva Radović.

Sa timom sa Kantride dva puta je osvojio Kup Jugoslavije, 1978.i godinu kasnije. Prvi trofej bio je protiv Trepče na stadionu Crvene zvezde, on je pogodio protivničku mrežu za veliko slavlje. Danas ne blede slike pred zaboravom.

„Uvek se lepo setiti toga. Taj gol me je obeležio za sva vremena. Došli smo do produžetaka i na početku tog perioda igre ja sam postigao pogodak. Bio je to veliki uspeh, postali smo prava atrakcija. Uzeti to zahtevno takmičenje pored ’velike četvorke’ nije bilo lako“, priznaje Radović.

Da, uspeh su ponovili godinu dana kasnije, kada je savladan Partizan u finalu, a pre toga srušena je Crvena zvezda. Opet veliki razlog za ogromno zadovoljstvo.

„Ako se vratimo na prvenstvo Jugoslavije, jedina smo ekipa koja je imala pozitivan skor sa velikom četvorkom. Oni su imali puno reprezentativaca. Ona liga je bila u rangu petice. Znam da je velike četvorka imala 44 reprezentativca u A selekciji, Olimpijskoj, mladoj. Za nas je bila velika stvar da smo ponovili uspeh u Kupu Jugoslavije, svi su nas tada cenili i uvažavali“, priča Milan Radović.

Godine 1981.bio je kralj strelaca šampionata Jugoslavije, sa 26 pogodaka. Ubojitiji od njega bili su samo Dinamov Franjo Velfi 1947.i „Vošin“ Toza Veselinović 1957.sa po 28 pogodaka, igrač OFK Beograda Slobodan Santrač 1972.godine 33 puta pogodio je metu, te Zvezdin Darko Pančev 1991.godine kada je 34 puta upisao se u strelce i tada je bio Zlatna kopačka Evrope. Imponuju Radoviću te brojke i činjenice.

„Lako je biti prvi strelac u Zvezdi, Partizanu, Hajduku ili Dinamu. Drugačije se tretira neko iz Rijeke. Međutim, ušao sam među legende jugoslovenskog fudbala. Lakše je igrati u velikom klubu. Bilo je više situacija za postizanje gola, mnogo više šansi. Ipak, ja sam prezadovoljan svojom karijerom“, detaljiše Radović.

Tada je umalo postao Zlatna kopačka Evrope. Ispred su bili Bugarin Georgi Slavkov iz Trakije, Tibor Njilaši iz Ferencvaroša i Karl Hajnc Rumenige iz Bajerna. Slavkov je dao 31, Radović brojao do 26. Dati toliki broj golova u onoj ligi, kao igrač 'malog' kluba, bio je ozbiljan poduhvat. Neki golovi, utisak je regularni, poništeni su.

„Sa regularnim golovima delio bih prvo mesto sa Slavkovim. Meni je čast bila da sam prvi strelac Jugoslavije. Igrao sam za Olimpijsku reprezentaciju i ostvario sam svoje dečačke snove. Meni je poništeno pet golova, a i danas garantujem da su bili regularni“, tvrdi Radović.

Provereno,  Rijeku posebnim klubom čini i to što ima pozitivan skor sa Crvenom zvezdom, Partizanom, Hajdukom i Dinamom, misli se na vreme trajanja Jugoslavije i na utakmice odigrane na Kantridi: 44 pobede, 42 remija i 30 poraza.

„Lepo se prisetiti tih vremena. Sve je bilo drugačije. I navijači su bili drugačiji, u pozitivnom smislu. Svako navija za svoje, ko izgubi plaća piće i svi ostajemo drugari“, govori on

Igrao je Milan Radović u Turskoj za selekciju Evrope. Bio je, sa još jednim brojem asova, ponos Jugoslavije.

„Imao sam čast da igram sa Krojfom, mada je bio završio karijeru. Mene je fizioterapeut pripremio da uopšte ne treba zagrevanje. Meč je igran u povodu 100 godina od rođenja Kemala Ataturka. Što se tiče Krojfa neverovatno sa kojom lakoćom je taj čovek igrao. Iz Jugoslavije smo u toj utakmici bili Velimir Zajec, Nenad Stojković, pokojni Dragan Pantelić i ja. Ponosam sam na to“, nastavlja Radović.

Nije voleo da igra protiv Nihada Milaka iz Sarajeva i Branka Šarenca iz Olimpije.

„I ja sam njima pokazao zube. Rekao sam im da nema veze što ću dobiti crveni karton, vratiću im to udaranje bez lopte. Na kraju su oni odustali. I Zoran Banković, po meni, bio je grub igrač. No, to je bilo davno i sve je daleko ostalo u prošlosti“, kaže Radović.

Nije zaigrao za Zvezdu, nije obukao dres Olimpije, nije postao član neke ostvrske ekipe, a voleo je Mančester junajted, nije bio tandem sa kumom Slavoljubom Muslinom. Jednostavno, prelom noge mu je poremetio planove i ubrzao kraj karijere.

„Dve ili tri želje... Zvezda, bar neka utakmica sa kumom Muslinom. Dogovorimo da se u Brestu nađemo, on tamo ode, a ja zaradim prelom noge. Voleo bih da sam zaigrao i za Mančester junajted, makar samo jednu utakmicu. Međutim, u Englesku se moglo otići ako ste imali dve ili tri utakmice za A tim Jugoslavije, takvi su bili propisi. Ja to nisam imao i sve je propalo“, pojašnjava Radović

Mnogo je asova koji su nosili dres Rijeke, a sve su zvučna imena.

„Imam kontakt sa celom mojom generacijom. Kada sam dolazio u Rijeku, došlo nas je 15. Nas pet ili šest postali smo standardni igrači Rijeke. Avramović, Makin, Hrstić, Cukrov, Radin, Juričić, Durkalić, Kustudić, Desnica...Sa svima imam kontakt. Družimo se, viđamo se. Bili smo i ostali prijatelji“, ponosno će Radović.

Priznaje da je ostao žal za A timom reprezentacije Jugoslavije. Mogao je bez po muke na Mondijal u Španiji, 1982.godine.

„Mnogo mi je žao zbog toga. Po nekim merilima morao sam biti u reprezentaciji, bio sam prvi strelac najjače lige Jugoslavije. Trebao sam ići u Španiju, nadao sam se. Igrao sam u utakmici reprezentacije Jugoslavije sa nama, igračima iz inostranstva. Ja sam Enveru Mariću na tri utakmice dao deset golova. Međutim, kod rezultata 1:0 za Velež ja sam dao gol rukom i sudija je priznao. Samo je golman Marić video da sam dao gol. Onda me sudija Tauzec pitao da li sam dao rukom, priznao sam da jesam i on je taj gol poništio. Kasnije smo taj meč dobili sa 5:1. Marić je, za mene, među najboljim golmanima Jugoslavije svih vremena“, naglašava Milan Radović.

Dodaje da bi na mestu slavnog Maradone u finalu SP u Meksiku 1986.godine rekao da je gol dao rukom.

„Maradona je jedan od najboljih igrača sveta, odmah iza Pelea. Jer, Pele je radio pre pola veka ono što sada igrači rade. San svakog igrača je zaigrati u finalu SP. Međutim, nikada se ne bih veselio golu koji sam dao rukom. Priznao bih da gol nije regularan. Takav sam, kakav sam“, ističe Radović.

Živi u Lovranu. Nazivaju ga izmaštanim gradom od cveća, skrivenim biserom Kvarnera podno Učke. Jednom prilikom došlo je do susreta sa nepoznatim čovekom koji je želeo da mu očisti cipele.

„Radio sam u osiguranju, nisam naučio da budem u kući. I vraćam se sa posla sa jednim prijateljem. Ispred mene kleknuo je nepoznati čovek i zamoli me da stavim nogu na njega, jer želi da mi očisti cipele. Bilo mi je neprijatno, narod prolazi, ali on mi je objasnio da je to njegova zahvalnost što sam ga mnogo puta učinio srećnim svojim golovima, jer je Rijeka pobeđivala“, zaključio je Milan Radović, za prijatelje „Krlja“.

Milan Radović  je Užičanin, Era, Beograđanin, Istranin, Kvarnerac ili kraće i lakše – čovek!

Uživa u životu...