Nihad Mujezinović u crveno-crnom dresu, lična arhiva

TUZLA – Nihad Mujezinović, stasiti defanzivac, bio je kapiten tuzlanske Slobode i deo njene zlatne generacije. Taj tim igrao je u Kupu Evropske fudbalske federacije. Sudbinu krivi što nije zaigrao u Partizanu ili Rijeci, mada stalno ponavlja da mu je Sloboda druga kuća.

Karijera Nihada Mujezinovića vezana je za Tuzlu i Slobodu. Sa 13 godina počeo je igrati za pionire crveno-crnih sa Tušnja. Dres tog tima oblačio je 450 puta. Član je zlatne generacije iz 1976/77.u kojoj su bili i Šećerbegović, Kovačević, Mulahasanović, Hukić itd. Dve godine proveo je u Turskoj.

Rođen je u Tuzli, 24.oktobra 1955.godine.

„Kad spomenem Slobodu, to je sve moje. Tu sam počeo. Ono što sam najviše voleo to sam i ostvario. Da jednog dana obučem dres najdražih boja, da ostavljam srce na terenu. Da po nečemu budem prepoznatljiv u svom gradu, po onom zbog čega publika dolazi na stadion“, započeo je svoju priču Mujezinović.

Njegova igračka karijera vezana je za 1969.godinu. Prvi koraci bili su teški, trener Bevanda ga nije primio u klub, forsirao ga je nastavnik Boda Stefanović , ali na kraju je sve bilo dobro.

„Bodo Stefanović bio je nastavnik fizičkog vaspitanja u OŠ’Džemal Mandžić’. Od njega je sve krenulo. Došao sam po njegovoj preporuci na trening, pokojni Braco Bevanda gledao me i posle treninga vratio sam se svom nastavniku, rekavši da se ništa nije ostvarilo. Nastavnik Stefanović odvezao me svojim autom do Bevande, ovaj se pravdao da ja nisam rekao svoje prezime, pa nije znao o kome se radi. Tog popodneva ostao sam u Slobodi i to je trajalo sve do 1986.godine“, priča on.

Prvi profesionalni ugovor potpisao je za Slobodu 1974.godine.

„Ostvario se moj san! Radio sam u auto-servisu. Direktor me pustio da odem potpisati ugovor. Čini mi se da sam srušio rekord kojom brzinom sam došao u prostorije kluba. Nikog nisam konsultovao. Zatekao sam tamo predsednika i trenera Slobode  Vukašina Jugovića i Miću Duvandžića. Doduše, u bašti kluba me pokojni Avdičević savetovao da ne potpišem na deset nego na četiri godine. Kopkalo je tadašnjeg sekretara Slobode Reufa Fakića - Gungu ko me savetovao da budem oprezan. Potpisao sam na četiri godine i tu je počela moja karijera“, nastavlja Mujezinović.

Prvi ugovor bio je bez novaca, valjda iz ljubavi.

„U to vreme nije bilo, ali tada potpisati ugovor za nekog jugoslovenskog prvoligaša bila je velika čast. Kasnije je bilo i novca, i dobra i sreće. Bila je čast obući dres koji je bio svetinja, a koji je danas srozan do maksimalnih granica. Da o tome govorim bila bi mi potrebna cela jedna knjiga , odnosno deset časova da kažem sve“, rezigniran je Nihad Mujezinović.

Bio je fudbaler defanzivnih zadataka. Seća se kada je bilo najlepše, ali i najteže.

„Bilo je mnogo radosnih i tužnih momenata. Dešavalo se da odigramo loše, a pobedimo. Međutim, tužno je bilo kada smo od Crvene zvezde poraženi sa 9:1. Mi smo nizali kolosalne šanse, a Beograđani stvarali poluprilike. Ipak, napunili su nam mrežu“, priseća se Mujezinović.

O tome je svojevremeno govorio i Zdravko Borovnica. On je na meču protiv Slobode postigao 5 pogodaka. Nije bilo lako dići glavu nakon teškog poraza, krenuti u nova dokazivanja.

„Borovnica je dao pet golova. Još smo dobro i prošli. U samom finišu bile su dve zrele šanse, od čega i kazneni udarac, da izgubimo dvocifrenom razlikom. Prethodne srede pobedimo Radnički u Nišu, opustimo se, u Beogradu prođemo kao bosi po trnju“, priznaje Mujezinović.

Bio je deo zlatne generacije Tuzlaka. U fudbalskoj Jugoslaviji bilo je niz vrhunskih ekipa, ali Sloboda je umela da pomrsi račune mnogim kolektivima.

„Sloboda je bila odličan klub. Jednom smo bili u Palasu i došao je tadašnji trener Partizana Ante Biće Mladinić koji je rekao da smo mi iz Beograda, Zagreba ili Splita da bi četiri godine u nizu bili prvaci Jugoslavije. Tuzla je bila rudarski grad. Sloboda je imala ugledne ljude i uspešne privrednike u svom rukovodstvu, ali to očigledno nije bilo dovoljno. Retko ko je uspevao biti prvi pored klubova velike četvorke. Šteta, bili smo odličan tim“, kazuje on.

U njegovo vreme bilo je mnogo vrhunskih napadača. Bilo ih je teško čuvati.

„Mnogo je bilo kvalitetnih napadača. Ipak, za Zorana Filipovića iz Zvezde i Dušana Bajevića iz Veleža mogu reći da su bili posebni. Prava gospoda, prefinjeni igrači. Prepošteni, fer, korektni. Mada, Jugoslavija je tada imala niz vrhunskih fudbalera“, govori Mujezinović.

Sloboda je u 1977.godini osvojila 3.mesto na kraju sezone. Izboreno je učešće u Kupu UEF-a.

„Bili smo Cakić, Hadžić, Miličić, Jovičić, Alibegović, ja, Verlašević, Hatunić, Blagojević, Hukić, Ibrić, Kovačević, Dijamant, Džafić, Jašarević, Šećerbegović, Geca. Verovatno sam neke i preskočio. Trener je bio Đorđe Gerum. Imali smo strašnu generaciju. Tada je bila borba za klupu, ko nju dostigne bilo je kao da je u prvih 11“, otkriva Nihad Mujezinović.

Bio je nepogrešiv kod izvođenja jedanaesteraca. Od toga je i Rizo Mešković profitirao...

„Svaka škola se plaća. Ha,ha,ha,ha. Mešković je bio izuzetno kvalitetan golman. Ostajali smo posle treninga da radimo i usavršavamo. Naplaćao sam se koka-kole, izvežbao sam sebe. Kasnije nisam imao problema da izvodim penale, nije bilo straha, imao sam samopouzdanje“, govori on.

Iz Slobode su igrači odlazili u Zvezdu, Partizan, Hajduk, Dinamo. On se nije domogao dresa nekog od tih klubova.

„Nakon ’Kvarnerske rivijere’ imao sam priliku da odem u Partizan. Dalje, služio sam vojsku u Rijeci, imao sam priliku da ostanem u Rijeci. Međutim, Mićo Duvandžić nije želeo ni da čuje. Mene su namenski poslali u vojsku kako bih mogao biti spreman za igru kada Avdičević ode“, priseća se Mujezinović.

Ostvario je i internacionalnu karijeru, igrao je u Turskoj.

„Ja i pokojni Tomić igrali smo za Orduu od 1986.do 1988.godine. Povredim se i trebao sam biti operisan kod dr Popovića u Banjaluci. Trebali smo ići u paketu u Samsunspor. Tada je moj sin Adnan krenuo u školu, pa moja operacija sprečili su da ja ne odem. Međutim, te godine Samsunspor je išao za Ankaru, doživeli su tešku saobraćajnu nesreću. Od 16 igrača 9 je poginulo, ostali su bili u komi, a moj Tomić je nakon tri meseca podlegao. Dakle, moja igračka karijera okončana je 1988.godine. Da sam otišao sa Tomićem u naredni klub možda sada ne bismo razgovarali“, govori Mujezinović.

Postoji mogućnost da dobije naslednike u fudbalu.

„Bio je sin igrač. Reću vam nešto što do sada nikom rekao nisam. Adnan Mujezinović, Jasmin Hukić, Elmir Šećerbegović nisu uspeli, jer su deca Slobode i očevi su igrali za Slobodu. Moja greška je što nisam iskoristio priliku da budem svom detetu vetar u leđa. Sada imam dva unuka, Neira i Adija, verujem da će uspeti. Jedan je bio na turniru u Stanišiću kod Bijeljine, na kampu Save Miloševića, proglašen je za najboljeg učesnika. Nadam se uspehu. Neka treniraju, neka zdravo žive i neka ih sreća prati“, želje su Nihada Mujezinovića.

Negde, na pozutelim fotografijama njegove fudbalske mladosti postoji i onaj trenutak kada se pozdravlja sa predsednikom Jugoslavije, Titom.

„Sav se naježim kada o tome razmišljam. Bili smo zadnja generacija koja je posetila Tita u Bugojnu. Išlo je Radničko sportsko društvo, bio sam deo generacije. To je nezaboravno. Dođe njegov ađutant i obaveštava ga da je vreme isteklo. On mu je odgovorio da njegovo vreme nije isteklo, a ni vreme sportista i da možemo da sedimo dokle mi hoćemo. Na rastanku nas je zamolio da ne dozvolimo da se politika umeša u sport. Imao je viziju. Bili smo kod njega 1979.godine, a trideset godina ranije išao je makadamskim putem preko Snagova. Tada se setio i pitao nas je da li je taj put asfaltiran. Bio je neponovljiv. Ja sam veliki jugonostalgičar. Takav ću i ostati“, zaključio je nekadašnji fudbalski as.

Nihad Mujezinović, svojevremeno robusni defanzivac, nepogrešivi izvođač kaznenih udaraca i kapiten Slobode iz nekih divnih, ali prohujalih dana.

Što je bilo lepote ostalo je u prošlosti, ali živ se čovek nada da oblaci prolaze, da će granuti sunce.

Da sve ogreje...