U dresu najdražih boja - Saša Ilić; Foto: Fejsbuk

BEOGRAD – Saša Ilić jedan je od retkih rekordera beogradskog Partizana: po broju odigranih utakmica, sezona provedenih u tom kolektivu, broju odigranih večitih derbija. Danas se bavi trenerskim pozivom i nada se da će njegov 15-godišnji sin da ga nasledi.

Toliko je puta uveseljavao navijače sa juga. Toliko puta mu se divila cela zemlja. Njemu su umeli da aplaudiraju i navijači Crvene zvezde kada bi on srušio tim koji vole i za koji navijaju. Kvalitet se vidi, primećuje, ono što vredi svako priznaje. Zbog svojih igara i nekih rekorda, postao je autoritet na duži period.

Saša Ilić je Partizanova živa fudbalska legenda, čovek brojnih rekorda.

Rođen je pretposlednjeg dana 1977.godine u Požarevcu. Živeo je u Kostolcu, a sa svojima je sa devet godina života doselio u beogradsku opštinu Palilula, u Borču.

„Sigurno je da je mom srcu najbliže mesto gde sam odrastao. To su sela Sibnica i Brzohode, odakle su moji mama i tata. Ja sam samo rođen u Požarevcu, tu je bila najbliža bolnica. Otac je radio u Partizanskom putu, ja sam tada imao šest godina i prešli smo u Kostolac. Kada sam imao devet godina doselili smo u palilulsku opštinu, u Borču. Tata je tu dobio stan i od svoje devete godine rastao sam u Borči“, kaže Saša Ilić.

Za prvi tim Partizana debitovao je protiv čačanskog Borca. Kuriozitet da je na  leđima imao broj 1. Još jedna interesantna pojedinost – u svom povratku u Partizan, opet je prvi meč bio protiv Čačana. Počeci se ne zaboravljaju.

„Sigurno je da se ne zaboravlja. Nisam znao do sada da je moj povratak bio protiv čačanskog Borca. Moj debi protiv Borca bio je 1996.godine, sećam se svakog momenta. Tu utakmicu dobili smo 10:0, ušao sam oko pola časa pre kraja, imao sam određene šanse, Partizan je tada bio izuzetno jak. Tada su dresovi bili od broja jedan do 25 i čuveni ekonom ’Gavran’ rekao mi je: ’Mali, ti danas nosiš broj 1!’On je bio sve moje vreme u Partizanu ekonom i danas se čujemo. Tu utakmicu igrao sam sa brojem jedan na leđima“, priseća se Ilić.

On je sa svojim Partizanom bio četiri puta šampion SR Jugoslavije, jednom prvak zajednice Srbije i Crne Gore, čak šest puta šampion Srbije,  dva puta bez premca u kupu SR Jugoslavije, a pet finala kupa Srbije rešeno je na radost crno – bele porodice.

„Pa, jeste. Imam osamnaest trofeja sa Partizanom. Dakle, 11 titula, sedam kupova, dva učešća u Ligi šampiona. Zaista, ne bih delio trofeje po tome koji je najdraži. Svaki je dragocen na svoj način. Tim više što je to klub za koji navijam i koji volim od rođenja. Verovatno su mi najdraže utakmice protiv Njukasla i protiv Anderlehta u kvalifikacijama za Ligu šampiona, kao i svaka pobeda protiv našeg večitog rivala, ekipe Crvene zvezde, pogotovo tamo gde sam ja bio strelac“, otkriva Saša Ilić.

Apsolutni je rekorder po broju odigranih večitih derbija, nanizao ih je čak 31. Slede Moca Vukotić sa 25, Bora Kostić 23, Dragan Džajić 21. Brojke za poštovanje. Naglašava da je poseban osećaj zatresti mrežu najvećeg rivala i da je ogromna čast igrati te srpske sportske svetkovine.

„Generalno svi znaju da je derbi svetkovina našeg fudbala i da možeš da igraš fudbal, ali ako ne odigraš derbi kao da ti nedostaje nešto u karijeri. I to se tako ranije govorilo. Imao sam tu čast i zadovoljstvo da sam odigrao toliko večitih derbija, čak 31. Ne mogu da se pohvalim preterano sjajnom statistikom , jer bilo je tu malo više poraza nego pobeda. Ipak, ponoviću da svaki derbi gde je Partizan slavio , izuzetno tamo gde sam ja postigao pogodak, ostao mi je u velikom pamćenju i danas se svega toga sećam“, govori Ilić.

Još malo o brojkama: za Partizan je odigrao 835 utakmica, po tome je bez premca. Slede Moca Vukotić sa 791, te Nikica Klinčarski sa 565 mečeva.

„I kako čoveku da ne imponuje? Zadovoljan sam zbog toliko odigranih utakmica u klubu za koji navijam od rođenja. To niko ne može da mi oduzme. Opet, smatram da nisam jedan od najboljih igrača Partizana u klupskoj istoriji. Partizan je imao vanserijske igrače kroz svoju istoriju, ali sam ponosan na činjenicu da niko nije odigrao utakmica koliko sam odigrao ja. Nije mala stvar dostići tu brojku u crno – belom dresu i to je moj veliki lični uspeh“, ističe Saša Ilić.

Što se tiče inostranstva, igrao je u Španiji, Turskoj, Austriji i u Grčkoj. Sa Galatom je osvojio šampionat Turske.

„U inostranstvu sam proveo pet godina. Najbolje mi je bilo u Galatasaraju. Proveo sam dve nezaboravne godine u Turskoj. I danas se priča o čuvenoj 2005/2006.sezoni gde smo u poslednjoj utakmici osvojili titulu, stigla je nakon više sezona suvoparnih. Uz dužno poštovanje prema svima gde sam boravio po inostranstvu, ali najlepše sam se osećao u Turskoj“, priznaje Ilić.

Za A tim reprezentacije svoje zemlje odigrao je 37 mečeva, postigao je četiri pogotka. Bilo je to dva puta protiv Litvanije, pa Italije i protiv Obale Slonovače na Mondijalu 2006.

„Svakom igraču koji se profesionalno bavi fudbalom velika je čast igrati za nacionalni tim. Ja sam imao to zadovoljstvo da za reprezentaciju odigram 37 utakmica. Možda sam mogao više da igram, prošlo je mnogo vremena od tada. Mogu se pohvaliti da sam nastupao na jednom Mondijalu. Nije se dobro završilo po nas, ali smo učestvovali na najvećoj fudbalskoj smotri sveta. Nije mala stvar igrati za voljenu zemlju na SP“, podvlači Ilić.

Radio je u mlađim selekcijama Srbije, dogurao do pomoćnika selektora Dragana Stojkovića u seniorskoj konkurenciji. Bio je trener nekoliko klubova. Vreme radi za njega. Procene su da se o Saši Iliću treneru tek treba da čuju prave vesti. I da stignu zapaženiji uspesi.

„Igrao sam fudbal do svoje 42.godine. Dakle, karijera nije bila nimalo kratka. Potom sam se posvetio trenerskom poslu, fudbal je moj život. Radio sam u reprezentaciji. Bio sam jedno vreme u Čukaričkom, pa u Bugarskoj, Grčkoj, Rusiji. Trenutno sam bez posla, ali verujem da ću uskoro pronaći tim, željan sam rada. Ja sam se odlučio za trenerski posao, usko je povezan sa fudbalom koji je obeležio ceo moj život“, kazuje Ilić.

Verovatno bi ga poziv Partizana za neku od uloga u taboru crno belih najviše obradovao.

„Sigurno je da je Partizan moj klub i da Partizan posle svoje porodice volim najviše na svetu. Trenutno, Partizan nije u najboljoj situaciji, ali mislim da će Partizan izaći iz svega toga. I da će biti sve jači i jači. Mislim da će biti i za mene mesta i vremena u Partizanu“, iskren je Saša Ilić.

On ima i naslednike. Bave se sportom. I vole Partizan, što je tako normalno i logično.

„Imam sina Nikšu koji ima 15 godina. Trenira fudbal i mnogo ga voli. Ja ga ne opterećujem sa tim. On ima svoj put. Važno je da je dobar i vaspitan momak i uspešan u školi. Kćerka mi ima 12 godina, bavi se atletikom, mnogo voli sport, redovno ide na treninge i jako je uspešna u školi. Supruga Tijana vodi računa o svemu tome. Jako sam ponosan na sve njih. Mogu reći da smo skladna i dobra porodica. To me čini srećnim“, govori Ilić.

Priznaje da, dok je bio fudbaler, družio se sa igračima Crvene zvezde? I danas ima  prijatelja u taboru ljutog rivala.

„Prošao sam i omladinsku školu Partizana. Još iz tog vremena imam mnogo prijatelja u Zvezdi. Imam ih mnogo. Neki su počeli sa mnom, kasnije završili u Zvezdi. Mislim da je preuveličana priča o nekakvim jazovima između tih klubova. Uvek smo puno vremena provodili zajedno, mada na utakmici se ne poznajemo. Mislim da su mediji malo podigli prašinu bez ikakvih razloga. Mnogo je bliskih susreta i velikih prijateljstava među igračima Zvezde i Partizana“, pojašnjava Saša Ilić.

Veruje u uspeh reprezentacije Srbije i u rad selektora Dragana Stojkovića. Sledi baraž protiv Austrije, pa nove kvalifikacije za naredno takmičenje.

„Reprezentacija Srbije načinila je određene pomake. Igrala je na EP i na Mondijalu. Igra Ligu A nacija, sada je očekuje baraž protiv Austrije. Mi smo narod koji očekuje uvek nešto više. Nadam se da ćemo u grupi kvalifikacija za SP uspeti i plasirati se na planetarnu smotru fudbala i da će tamo otići korak dalje“, zaključio je nekadašnji kapiten crno – belih.

Saša Ilić, čovek rekorda. Partizanova slika i prilika. Nada i dika, kapiten crno-belih. Ljudski gorostas i sportska veličina.

Za primer svima...