Vladan Lukić, Foto: Sportski žurnal
BEOGRAD – Za uspeh u sportu potrebni su talenat i sreća. Vladan Lukić je prvog imao u izobilju, ali fortune je manjkalo u odsudnim trenucima. Teška povreda na meču Jugoslavije i Austrije sprečila ga je da postane jedan od najslavnijih golgetera jugoslovenskog i srpskog fudbala.
Divan prodor, šansa, pogodak... To je bila najčešća odlika igre Vladana Lukića. Bio je izuzetan golgeter, doneo Crvenoj zvezdi mnoge važne pobede, ali i ostalim klubovima iz zemlje i inostranstva za koje je nastupao. Međutim, da nije bilo teške povrede Vladan Lukić izrastao bi u evropsku i svetsku fudbalsku klasu, a tako je bio blizu tog ostvarenja.
Rođen je u Sopotu, 16.februara 1970.godine. U Crvenu zvezdu stigao je sa deset godina, a sa manje od 17 leta debitovao je za prvi tim, tamo gde su bile zvezde Dragan Stojković, Borac Cvetković, Husref Musemić, Mitar Mrkela. Nije se uplašio konkurencije nego je svojim golovima donosio važne pobede najtrofejnijem jugoslovenskom i srpskom kolektivu.
„Sećanja nikada ne mogu da izblede, ali ključ svega je određeno vaspitanje koje smo donosili do prve ekipe, kroz školovanje u mlađim selekcijama. Prosto se pripremaš da jednog dana kada budeš na velikoj sceni budeš speman i na visini zadatka. Nisam se plašio, više sam bio nestrpljiv kada će to da se desi. Kada ću dobiti priliku da budem u svlačionici, kada ću dobiti priliku da budem na klupi, kada ću biti u prilici da uđem u teren. Sve drugo zavisi od toga kroz kakvu si školu prošao, a mi smo prošli najbolju školu, a to je bila škola Crvene zvezde“, kaže Vladan Lukić.
Ko da zaboravi one mečeve Zvezde protiv Reala ili Milana. Pamti ih i on. Zvezdi je tada malo nedostajalo da uspe, da evropske velikane baci na kolena.
„Crvena zvezda je sudbinski vezana za velike utakmice. Tako je bilo i u vreme naših generacija, pošto nisam igrao samo sa svojom, igrao sam uglavnom sa starijim od sebe. Imali smo velike mečeve, pored navedenih bilo ih je još puno. Lepi su bili mečevi sa Realom i Milanom, odlučivale su nijanse, ali bilo je još mnogo,mnogo velikih utakmica Crvene zvezde“, ističe Lukić.
Večiti derbiji u njegovo vreme bili su priča za sebe. 85.po redu odigran je 17.septembra 1989.godine. Verovatno mu je jedan od najdražih, pošto je svojim pogotkom u poslednjim trenucima meča odlučio pitanje pobednika u tom okršaju.
„Sigurno da je tako. Ono što želim da naglasim je da su derbiji nešto što predstavlja svetinju našeg fudbala i zbog toga i imaju težinu. Najveća svetinja u sportu uopšte su mečevi Crvene zvezde i Partizana“, naglašava Lukić.
Bio je deo Zvezdine generacije koja je u Bariju postala prvak kontinenta, kasnije i šampion sveta. 29.maja su 33 godine od tog podviga, ali trenuci sreće koja je tada zahvatila ove prostore ne dozvoljavaju zaboravu da ugrozi sećanja.
„To su vremena koja pamtimo po lošim stvarima, po periodu kada je počeo veliki rat na ovim prostorima i koji je doneo mnogo tragedije. Ipak, taj period doneo nam je samostalnu Srbiju, doneo nam je Republiku Srpsku, a u sportu nam je doneo evropskog i svetskog klupskog prvaka. Na budućim generacijama je da to ponove, a naša generacija to je doživela, da se sa Crvenom zvezdom popnemo na krov Evrope i sveta“, nastavlja Lukić.
Iz Zvezde je prešao u Atletiko iz Madrida, pa u Vojvodinu, OFK Beograd, potom Marbelja, pa opet OFK Beograd, pa Sion i Mec i kraj karijere u Grčkoj. Da nabrojimo sve uspehe: Kup evropskih šampiona, Interkontinentalni kup, četiri titule prvaka zemlje, pobednik Kupa Jugoslavije, prvenstvo i kup Švajcarske. Zaista, impresivna karijera.
„Bio sam sa Mecom vicešampion Francuske, što je najveći uspeh u stogodišnjoj istoriji tog kluba. Postigli smo veliki uspeh sa Robertom Piresom i sa još mnogo, mnogo kvalitetnih igrača. Ostvareni rezultat meni je mnogo značio u mojoj karijeri. Isto tako, kao predsednik Crvene zvezde osvojio sam dva kupa. I kada sve imamo u vidu, naravno da sam zadovoljan. I više od toga“, kazuje Vladan Lukić.
Jednom je iz Španije dovezao crveni Lambordžini. Tada je bio skoro, pa glavna faca u dragom Beogradu. On je umeo da se nosi sa slavom i popularnošću.
„Nije mi bio cilj da budem glavna faca u Beogradu. Kao i svakom mladom čoveku, želja mi je bila da vozim lep auto. Meni se taj san ostvario, ali to sam zaslužio svojim igrama. To je bio deo dogovora da , u slučaju da ostvarim rezultate i igre koji su postavljeni ispred mene, dobijem taj lambordžini i ja sam ga dovezao u Beograd i rodni Sopot“, pojašnjava Lukić.
Za reprezentaciju Jugosalvije odigrao je šest utakmica. Bilo bi ih ko zna koliko, ali teška povreda protiv Austrije zaustavila je talentovanog sportistu dok je bio u punome naletu. Što povreda, što ratne godine i sankcije sprečile su ga da postane jedan od najboljih golgetera reprezentacije svih vremena.
„Vaša analiza je jako dobra. Ja nisam nezadovoljan, bez obzira što je ishod bio drugačiji da nije bilo povrede, da nije bilo ratnih sukoba u trenutku prave eksplozije moje karijere. Međutim, život nosi svoju priču. Ja sam na svoj način igrao, radio sam posao koji sam želeo da radim, koji sam voleo. I radio sam tako do kraja svoje karijere. Okončao sam je sa 30 godina, možda malo prerano. Po povratku iz Grčke imao sam ponude da se angažujem ovde, da se borimo protiv nekih neregularnosti, ali i da povratimo ljude koji su se udaljili od naših stadiona. Možda je sve bilo preuranjeno, možda sam još mogao dati sa te igračke strane, ali sve je to deo života“, govori Vladan Lukić.
Stigao je da bude predsednik Zvezde u godinama velikih iskušenja za Beograđane, ali osvojena su dva Kupa Srbije. Šta je Crvena zvezda za Vladana Lukića?
„Zvezda je za mene mnogo toga. Crvena zvezda je smisao mog života, jako bitan deo mog života. Ona je naša sveobaveza da ostanemo odgovorni ljudi , jer Crvena zvezda nas je upravo tako vaspitala. Uvek imamo obavezu da se Crvenoj zvezdi odazovemo u bilo kom trenutku. Iako sam znao u kakvom se trenutku Crvena zvezda nalazi, imao sam obavezu da budem tada na čelu kluba, da se suprostavim problemima koji su je sprečavali da bude na nivou na kojem je želi da vidi veliki broj ljudi“, priča Lukić.
Bio je na čelu Sopota. Teško je poverovati da može i danas bez fudbala.
„Nažalost, dugo sam bez fudbala. Sopot je moje rodno mesto, tu sam odrastao. Imao sam i obavezu da pomognem Crvenoj zvezdi da stane na noge, da se vrati poverenje pristalica. Ponosan sam na sve što sam uradio za dragu Crvenu zvezdu. A Sopot ima infrastrukturu, ima formirane mlađe kategorije u kontinuitetu. Fudbal se igra, deca su u mogućnosti da se bave fudbalskim sportom, imaju priliku da upoznaju fudbalsku igru. To je neka moja zadužbina u Sopotu. Krajem 2012.i početkom 2013.godine sam otišao iz fudbala“, govori Lukić.
Imao je Vladan Lukić pre četiri godine infarkt, zdravlje je počelo da škripi. Dobro je da je sada sve u najboljem redu.
„Moji drugari govore mi u šali da mi se to i ranije trebalo dogoditi, jer sam se zapustio, nisam trenirao, dobio sam koji kilogram više. Više sam vodio računa o drugima, a manje o sebi. I danas vodim računa o drugima. Dugi niz godina sam zamenik predsednika opštine Sopot, ali svaki dan sam u treningu, u pokretu, vodim računa o ishrani i možda bih mogao da odigram petnaestak minuta kvalitetno“, zaključio je Lukić.
Talentovan i darovit, specijalista za golove kada nikog drugog nisu hteli, patriota koji je u teškom vremenu pokazao kako se voli svoje, Vladan Lukić postigao je mnogo u fudbalskom sportu. I da su mu sve zvezde bile naklonjene ostvario bi još ko zna koliko.
Međutim, život bez obe strane liči na mirnu reku od koje svi odlaze, a Vladan Lukić je poput planinskog potočića bio uvek spreman na velika osvajanja.
I silna radovanja...