Dinko Vrabac

LJUBLJANA – Mlađi od braće Vrabac, Dinko, i danas se pamti po lakoći driblinga i čestim pogocima. Sa dosta uspeha nastupao je za Sarajevo, Čelik, Olimpiju, Primorje. Danas je uspešan preduzetnik, ali na temu fudbala uvek rado govori.

Navršio je 62 leta, fudbal voli i česta je tema, kada ima adekvatnog sagovornika. Ne svrstavajući ga u društvo posebnih, bez favorizovanja, ipak, odlučili smo da i njega vinemo u porodicu probranih. Zaslužio je. Poput brata Damira, svojim igrama ’80 godina prošlog veka skrenuo je pažnju na sebe, postao je poznat i priznat, upamćen na duže vreme.

Dinko Vrabac rođen je 28.januara 1961.godine. Još su sveža sećanja na prve korake u toj čarobnoj igri.

„Od kako znam za sebe bio sam sa loptom i po ceo dan bio sam vani, drugovao sa loptom. Bilo je to u vreme kada se smatralo da ko ima loptu bio je važan, morao je da igra. Imao sam prijatelje koji su voleli fudbal, pa je na igralištu u svakom trenutku bilo po tri ili četiri ekipe koje su čekale starije igrače da prestanu sa igranjem da mi uđemo u teren. Dakle, fudbal je od samog početka bio jedini hobi, ljubav za sva vremena“, započeo je svoje kazivanje Dinko Vrabac.

Put ga je odveo u Kakanj. Rudar se tada cenio, visoko je kotirao, jer i niži rangovi bili su za mnoge san koji se ostvario nije.

„Počeo sam da treniram u Glasincu sa Sokoca kod izvrsnog trenera Dušana Kovačevića. On je igrao u Igmanu iz Konjica, bio legenda tog kluba u kvalitetnoj 2.ligi Jugoslavije. On je prvi trener koji mi je neizmerno pomogao. Onda sam sa dvadeset godina potpisao ugovor za Sarajevo i tu proveo dve godine. Onda su me dali na pozajmicu u Rudar iz Kaknja. Bio ponovo u Sarajevu i Rudaru, pa u Čeliku iz Zenice, onda u Olimpiji...“, nabraja Vrabac.

Ima jednu predivnu sezonu u Čeliku iz Zenice. Nije stigao u novi klub pre one famozne utakmice u Prištini.

„Znam na šta ciljate, ali ja sam bio u Čeliku 1985/1986.godine. Tada je trener bio Džemaludin Mušović. Čelik je imao sve odlične fudbalere i Čelik je dobro kotirao u tim sportskim krugovima“, priča Vrabac.

Ljubljana mu je bila sudbina. Iz Čelika je prešao u Olimpiju i tamo je sa lakoćom tresao protivničke mreže. Predivno iskustvo.

„Sarajevo je moj prvi klub, ali Olimpija je za srce prirasla. Kada sam došao 1987.godine osećao sam se kao da sam u Olimpiji počeo karijeru i tu proveo sve svoje godine života. Svi su me prihvatili kao najrođenijeg, igrači i treneri. U prvoj godini smo se borili za opstanak u drugoligaškom društvu, onda smo se vratili u Prvu jugoslovensku ligu i tu ostali dok se nije dogodilo što se dogodilo“, nastavlja Dinko Vrabac.

Imala je Olimpija tada mnogo zvučnih imena. I trenera Miloša Šoškića.

„Trener je bio legendarni Miloš Šoškić. Igrali su sve same legende od Džonija Novaka, Gregora Židana, Alfreda Jermaniša, Primoža Glihe, od Aleša Čeha, Janeza Patea, Vilija Ameršeka...Bilo je igrača i iz Srbije, Hvatske, Bosne i Hercegovine. Zaista, imali smo super dobru ekipu“, priseća se Vrabac.

Došao je potom jednu sezonu, možda malo i kraće u Sarajevo. Na Koševu je postigao pogodak protiv Crvene zvezde, Sarajevo je sa 1:0 tada savladalo aktuelnog prvaka kontinenta.

„Kada je Sloboda izašla iz Prve lige Jugoslavije, ja sam došao u Sarajevo i odigrao za bordo tim šest meseci. Taj gol protiv Crvene zvezde nije mi najdraži. Ima jedan lepši i značajniji protiv istog kluba kada sam kao igrač Olimpije bio strelac negde u novembru 1989.godine“, podvlači Vrabac.

U tom meču Vlada Stošić doneo je prednost Beograđanima, a Dinko Vrabac izjednačio, pa je penal bod ostao za Bežigradom.

„To je ta ekipa koja će ubrzo osvojiti Kup evropskih šampiona. Meč je posmatralo 22.000 gledalaca. Stvorili su odličnu atmosferu, prosto su nas nosili po terenu“, nastavlja Vrabac.

Ističe da je posebno uzbudljivo bilo na mečevima Borca i Olimpije u Banjaluci.

„Sećam se da je mečeve Borca i Olimpije gledalo 25.000 ljudi. Atmosfera neverovatna, osećaj poseban. Na brzaka smo dobili tri komada, ne znamo gde smo. Malbašić, Jakovljević, Beširević, Matejić, Špica, Lupić... Pamtim te igrače, veliki sportisti i ljudi. Atmosfera kao da je u pitanju Liga šampiona. Banjaluka mi je bila jedan od najlepših gradova u Jugoslaviji“, nastavlja Dinko Vrabac.

Uskomešana situacija na ovim prostorima poslala ga je u Ljubljanu. Tamo je bio sugestivan,  a u Primorju iz Ajdovščine dosegao je neke nove rekorde, u 86 nastupa čak 44 pogotka. Valjda Slovenci to pamte.

„Kada sam se vratio u Sarajevo 1991.godine, istog časa razmišljao sam da se vratim u Ljubljanu. Da se vratim porodici, a ovo podneblje mnogo mi je odgovaralo. U Primorju sam odigrao maestralno. Selektor Slovenije bio je Bojan Prašnikar, sve su pokušali preko FS Slovenije i Olimpijskog komiteta da dobijem državljanstvo i da zaigram za reprezentaciju Slovenije. Taj plan nije se ostvario“, govori Vrabac.

Ništa nije bilo ni od inostrane karijere.

„Imao sam tri odlične ponude za Austriju Memfis, Porto i za Gak. Sportski direktor bio je Branko Elsner, a u Gaku je bio Oto Barić trener , a menadžer Marko Naletilić. Mogao sam i u Sent Etjen u Francusku, ali nije me Olimpija pustila. Nije se moglo ići pre 28.godine. Bilo bi dobro da sam probao vani, makar godinu dana, ali tako je to. Važno je kako se čovek snađe“, setno će Dinko Vrabac.

Priznaje da ga niko nikada nije pozvao u reprezentaciju Jugoslavije.

„To je bilo neko drugo vreme. Igrači nisu smeli ni razmišljati zašto nema poziva. Ko ga dobije, bio je to veliki uspeh za pojedinca, ali i za klub za koji nastupa. Mnogo je bilo odličnih igrača koji nisu stigli do reprezentacije. Imali ste 18 prvoligaša, to je 460 igrača, a svi nisu imali mesta u državnom timu. Konkurencija je bila paklena. Nekada se radilo na fizičkoj spremi i na tehničkim usavršavanjima, pa tek onda o taktici. Zato smo imali toliko vrhunskih igrača“, priča on.

Danas je aktivan u selekciji veterana.

„Od samog početka, u Olimpiji imamo udruženje veterana. Matični klub nam pomaže, igramo prijateljske utakmice širom Slovenije. Pogotovo je zanimljivo protiv veterana Maribora. Olimpija ima izuzetno dobro organizovanu selekciju veterana“, ističe Vrabac.

I Dinkovi sinovi su fudbal trenirali.

„Oba su trenirali, igrali. Mlađi je bio toliko uporan da sam verovao da će daleko dogurati. Stariji se fokusirao na foto i na video i danas je u Los Anđelesu i tamo će ostati. Mlađi sin radi u turizmu, vodi jedan hotel, jako se snašao. Žao mi je da nisu ostali u fudbalu, bili su talentovani“, govori Vrabac.

Priča se da je Dinko Vrabac izuzetno uspešan čovek u nekoj novoj branši.

„Uspešan, pa to je relativna stvar. Imam obezbeđeno sve za suprugu, decu, za sebe. Možda mi nekada bude drago što sam izašao iz fudbala. Više sam ovako postigao“, kratko će on.

Rođeni mu brat Damir bio je takođe vrstan fudbaler. Svakodnevno se viđaju.

„Damir i ja smo skoro svakodnevno zajedno. Oba smo u Ljubljani, pijemo kafu, a fudbal je česta tema. Komentarišemo klubove, kao i reprezentaciju. Pa ne možemo fudbal zapostaviti, a toliko dugo smo igrali. Fudbal ima svoje čari“, zaključio je.

Dinko Vrabac je svojevremeno visoko leteo, do zvezda stizao. Postao i ostao veliko ime fudbala u zemlji u kojoj je on bio igra koja uveseljava.

Dinko Vrabac,  sportista za sva vremena...