XS
SM
MD
LG

Lav sporta i laf života

Živko Radišić

Отишао је, заувек, Живко Радишић. У 85. години напустио нас је лав спорта и лаф живота, без поздрава. Ћутке и у свом стилу ненаметљивости, скромности и простодушности. Не само познанике, бивше сараднике, повремене “противнике”… него и нас комшије са обронака Козаре, из Малог и Великог Паланчишта, на којима је проводио пензионерске дане са супругом Секом.
Пре само неколико дана хаспитализован је у УКЦ Републике Српске у Бањалуци због прелома кука, а у недељу, 5. септембра Поткозарјем и Крајином одјекнула је тужна вест – нема више нашег Жиће, како смо га одмила звали. Једно време били смо комшије и у бањалучком насељу Борик, у улици Раде Вранешевић, у којој Радишићи имају породични стан. Знао је да цени све око себе, без обзира што му, посао којим се бавио, није давао потребу за тим. Зато многи од нас данас кажу: “волео бих да будем упамћен као Живко Радишић по малим речима, а великим делима!”


Житије Живка Радишића не могу да се сместе на једну или две странице “А4” формата јер је било саткано од много одговорних друштвено-политичких, спортских и људских функција и улога, а сада, када на сав тај свој пређени пут гледа, одзго са облака изнад легендарне Козаре, у друштву анђела, може да буде и задовољан и поносан својом мисијом коју му је Свевишњи подарио, и у чији загрљај је отпловио.
Ујутро кад устанеш, прво погледај у комшију, па у Бога на небу, они су ти најближи. У овој реченици коју је наш народ преносио вековима с колена на колено има толико смисла и мудрости, много тога и говори, и показује, и осликава!
Састанци са борцем “за људске вредности” у просторијама Рукометног клуба Борац чији је председник био у најсјајнијим данима, 1976. године када су црвено-плави били шампиони Европе, били су рутина.
Елам, Живко Радишић је, крајем врелог јула 2002. године у канцеларије које је као српски члан Председништва БиХ имао у некадашњој згради команде гарнизона, а тада седишту Владе Републике Српске, одмах уз Дом војске (данас Народна Скупштина Републике Српске), позвао представнике шест фудбалских клубова српског ентитета којима је припала част да први заиграју у уједињеној Премијер лиги БиХ: бањалучког Борца, требињског Леотара, Младости из Гацка, Гласинца из Сокоца, градишке Козаре и Рудара из Угљевика. Патриотски, као човек великог искуства и ауторитета, замолио је све њих, од Крајине, преко Романије и Мајевице, до Херцеговине:
-Молим вас да чувате и пазите једни друге, да будете једно, да не дозволите да вас неко обмане или не дај Боже завади. Вас је само шест, а из Федерације БиХ долази 14 клубова, дакле њих је више него дупло. Водите рачуна да нас је сваке године све више у овој заједничкој лиги, јер само масовношћу и јединством можемо да се сачувамо и покажемо снагу пред времена великих искушења која нас чекају. 
Сви представници клубова присутни на том састанку климали су главом у знак разумевања упућене поруке од стране српског политичара на највећој функцији у “Дејтонској земљи”, понеки су се јавили и за реч, причајући о свом патриотизму. Те премијерне сезоне 2002/03. Леотар је био шампион, али су требињске комшије из Гацка испале (никад се више нису ни вратиле), док је Гласинац контроверзним поразом у Сокоцу од Бротња из Читлука директно утицао на испадање Козаре! Годину дана касније Сокочани су са Читлучанима испали и никада више нису били премијерлигаши.
Тај усуд нејединства прати нас и данас, као уклете, не само у фудбалу, већ и у свим сферема све тежег и компликованијег живота, заснованог на искривљеним вредностима и нелогичним нормама које границе немају.
Потсетио сам на тај састанак Живка Радишића 5. септембра 2015. године приликом сусрета у мотелу “Атлантис” на Свалама, предграђу Приједора из правца Бањалуке. Тачније, моја супруга Бојана и ја смо седели за истим столом са Радишићима на свадбеном весељу Тање Мијић и Николе Рајилића. Био је то дан када је његов Борац, Рукометни клуб, играо полуфинални дуел квалификационог турнира за пласман у Лигу шампиона против аустријског Алпле Харда чији је домаћин био бањалучки “Борик”. 
Свака два-три минута Живко ме је, не осврћући се на музику и весеље, питао: “Басара, који је резултат?” Извештавао сам га редовно, а утакмица је била толико узбудљива и неизвесна, играна на продужетке, да смо нас двојица, на основу “лајвскора”, атмосферу из бањалучког “Борика” успели да пренесемо и у приједорски “Атлантис”. На крају Аустријанци су славили резултатом 35:33, а Борац је на крају био четврти, није успео чак, ни као домаћин, да се домогне трећег места, које је водило у утешно европско такмичење.
-Пре добијања домаћинства једног оваквог турнира стварају се предуслови и обезбеђују предиспозиције за успех, а не трчи се упразно. Време шампионског Борца је тачно одређивало шта се хоће и шта се може, колико чега треба. Бити домаћин, а испасти могу само да направе губитници – рекао је тада, апсолутно компетентни, Живко Радишић, који је тачно шест година од тог нашег сусрета, 5. септембра 2021. године преминуо, на 29. рођендан Фудбалског савеза Републике Српске.
Две године касније мајка Винка ме је замолила да Жићином рођаку Луки Рајилићу, комшији породице Басара у Малом Паланчишту помогнем јер треба да одемо до Живка Радишића и да му одвеземо и уградимо шпорет на дрва. Прошли смо кроз шор, крај викендице Марка Павића, тада градоначелника Приједора, који нас је поздравио махањем, свраћао на кафу и разговор, јер је већ био обавештен шта комшо Лука и ја радимо.
-Поштовање господине Живко, јесте ли добро? - руковао сам се са Радишићем, а он ми, као “из топа”, са осмехом на лицу, одговара:
-Побогу синко, ја сам друг Живко, и што бих био добро, када могу да будем одлично?! 
Овај одговор је најбоље осликао његов позитивни и ведар дух, иако је тада имао пуних осам деценија живота. Тако је и отишао, са насмејаном душом и његов пут, био овде на земљи, или горе у васиони је награђен вечном светлошћу. Живко Радишић није имао авионе, камионе и виле, али је био богат човек, пун човекољубља и скромности. Таквог ћемо га памтити.
Збогом комшија Жића, људино и патриото, Живко Радишићу. Лака ти црна земља, нека ти је слава и велико хвала што си био наш савременик и светионик на који смо поносни, како ми у твом Поткозарју, тако и сви у Републици Српској!
Живко радишић је данас сахрањен на мјесном гробљу у Малом Паланчишту, у кругу породице и пријатеља. 

СЛАВКО БАСАРА/Спортски Журнал

Живко Радишић

 

Биографија

Живко Радишић је рођен у Приједору 15. августа 1937. године, а дипломирао је 1964. на Факултету политичких наука у Сарајеву. Једно вријеме је био на челу Социјалистичке партије Републике Српске, док је функцију градоначелника Бањалуке обављао од 1977. до 1982. године.
Радишић је за време великог земљотреса у Бањалуци 1969. године био у врху бањалучке градске власти, те непосредно задужен за санирање последица. Годинама након потреса је и као начелник надгледао обнову и кумовао отварању неких нових објеката, попут Бањалучког универзитета, болничког центра на Паприковцу и неколико клиника и оделења, међу којима су били и дечје и заразно одељење.
Био је српски члан и председавајући Председништва БиХ из Републике Српске од 13. октобра 1998. до јуна 1999, као и српски члан Председништва БиХ у периоду од октобра 2000. до јуна 2002. Постао је сенатор Републике Српске у другом сазиву Сената 2009. године. Обављао је улогу председника РК Борац у најсјајнијим данима историје овог колектива, када је био на крову Европе 1976. године.


Миланчић Миљевић

У дијалогу 5. септембра 2015. године, када је сазнао да сам из Лушци-Паланке, подно Грмеча, Живко Радишић ми је испричао анегдоту о Миланчићу Миљевићу, народном хероју и ослободиоцу Бањалуке 1945. године од усташа:
-Шиптари су се 1981. године побунили на Косову, цела Југославија се дигла. Обављао сам улогу председника општине Бањалука, а Миланчић Миљевић је био у то време, као командант одбране града, на годишњем одмору. Само је мени оставио број телефона и адресу у Јелашиновцима, где је боравио. Када нас је угледао питао је другови: “је ли толико густо да сте дошли по мене?” Добио је потврдан одговор, а онда се изгубио на неколико минута, потом изашао из куће у униформи, исукао сабљу и ускликнуо: “Грмеч се на Косову брани, идемо!” Друговали смо годинама, а пред смрт ми је рекао: “када умрем сахраните ме усправно у родном селу, да браним мој Грмеч”. Нажалост, мој синко, Грмеч више није наш!