Danas niko ne sluša protesne pesme, a celi svet je željan pravde; za utehu i nadu ostao je sport kao planetarna igra i zabava, otvoreni prozor s kraja na kraj kugle zemaljske, na sreću medijski pokriven kao malo šta drugo, sve se zna, vidi i čuje. Nema tu tamnog zastora, kao u politici i velikom biznisu, u kojima se neiskrenost i laž gledaju golim okom, ukrašene farbama s hiljadu boja! Ako igde ne važi rezon života, da ljudi bez poroka spadaju u red ljudi sa najmanje vrlina, onda je to sport!

Primer Dijega Maradone i njegovo celokupno ponašanje, ogledna je slika i prilika vremena i sveta u kojem živimo, a i sam je bio deo i tog sveta i tog života, i istovremeno ga je prezirao! Bez sumnje je bio vanserijski daroviti fudbaler, čudo božije, uz to, kao čovek iz naroda, bez dlake na jeziku, nikog nije štedeo ni podanički štitio, nego iskreno i od srca, malog, običnog smrtnika, ma gde on bio, koji fudbal obožava kao čarobnu igru.

 Sve drugo, u Dijegovom profilu, pripadalo je „drugom svetu“, najmanje za diku i hvalu, šta više! Bio je neposredni svedok fudbalske „prevare veka“ kada je Englezima zabio gol rukom, i to prećutao sudiji, posle , istina, priznao da je to bila „božija ruka“. U zakonitim i nezakonitim brakovima i ljubavnim avanturama rađala su mu se deca, neke je priznao, o nekima je odlučivao sud! Alkohol i droga bili su mu deo života, kažnjavan je i osuđivan, jednostavno: i anđeo i đavo, ili oboje zajedno!

 Ko bi poželeo da mu takav kao Maradona bude sin, ili zet, brat, bilo koji član porodice; zaista ko bi poželeo?! A bez malo, bio je, i svi su izgledi da će i ostati, veliki Bog, ne samo fudbalski, već kako je besedio Sveti Avgustin, da je svevišnji beskrajan svega čije je središte svugde, a periferije nigde.

 Besmrtni Dijego Maradona!

Zbog njega je, kad je objavljeno da je preminuo, na čas doslovno zaustavljena kugla zemaljska!

Nikad niko nije bio čovečan, ukoliko nije bio pravedan i prema sebi i prema drugima.

Odlazak sa ovog sveta slavnog italijanskog golgetera Paola Rosija dokazuje da vreme izriče i pravdu i istinu, određujući tako ono mesto koje oni i zaslužuju. Rosi je, svojevremeno zbog sjajne igre na Mondijalu u Španiji 1982, kad je Italija postala prvak sveta bio heroj svih Azura. A prethodno je bio optužen za nečasnost, kao akter nameštenih utakmica u Seriji A.

Od otpadnika je postao heroj.

Sad kad je progovorila njegova supruga Federika Kapeleti, upoznajemo i Paola sa ogromnim srcem i čistom dušom, a onom nesrećniku koji ga je optužio za aferu savest nije dozvoljavala da kasnije ne prizna kako je sve to, verovatno za veliku uslugu, izmislio i iskonstruisao. Iz emotivne ispovesti njegove gospođe, lako je zaključiti da je veliki Paolo ustvari najbolje ljudsko  ogledalo vremena u kom živimo.

Mač pravde, definitivno, baš kao i u mitu, nema korica, zavisi samo ko ga drži u ruci.

Svet je, oduvek, velika pozornica života i (ne)istine.

Kad sam pre ravno 25 godina objavio roman „Bio jednom jedan šampion“ o velikoj bokserskoj karijeri Marijana Beneša, nokautera i istovremeno viteza ringa kakvih je bilo malo u istoriji ovog sporta, kao nikad pre, pišući o svemu tome u ratnim uslovima BH nesreće, shvatio sam da je Bog u srcima onih koji ga traže. Marijan Beneš ovenčan je titulama amaterskog i profesionalnog šampiona Evrope. Svaki njegov meč bio je prvorazredni događaj. Ljubimac cele Jugoslavije, od Triglava do Đevđelije. Marijan je uistinu bio mitski junak, koji je od boksa mnogo zaradio, a isto toliko i drugima podelio. Ali, i njegov život pratile su kontroverze: hapšen je, osuđivan, učestvovao u pucnjavama i vatrenim obračunima, u ogorčenosti slupao je svoj lokal, najomiljenije sastajalište mladih u centru Banja Luke, rađala mu se deca i mimo braka, bio titoista kad to više niko nije hteo da bude, optužujući i Srbe i Hrvate i Muslimane – Bošnjake za propast Jugoslavije. Usledile su najružnije uvrede na njegovu adresu iz Banja Luke, iz Sarajeva, iz Beograda…

Bio je svačiji i odjednom postao ničiji!

Kad je ratno zlo stalo, vratio se u Banja Luku, najčešće bio u društvu nekolicine prijatelja, povratio i svoju imovinu, Republika Srpska mu je dodelila „nacionalnu penziju“…, u međuvremenu je i snimljen film „Bio jednom jedan šampion“. Zajedno smo putovali na promocije u Sarajevo, Tuzlu, Novi Sad, Zagreb, na filmske svečanosti u Beogradu i Brusu…, gde se god pojavio opet je bio urnebes: ovacije, skandiranja, dugotrajni aplauzi.

 U Beogradu je bio svojevrstan praznik kad je promovisan film „Bio jednom jedan šampion“, drugom majstoru svog zanata, šampionu balada,  DŽeju Ramadanovskom potpisao sam svoju knjigu o Marijanu Benešu, s posvetom „Heroji i šampioni nikad se ne stide svog života!“ Zajednički smo se fotografisali on, Beneš i ja. Izljubili smo se kao najrođeniji.

 I , tako!

Marijan Beneš je umro prošle godine, Dijego Maradona minulog novembra,  Džej Ramadanovski u prošlu nedelju, a Paolo Rosi pre tri dana u Sijeni...

 Slava im!

Biće , ipak, nismo svi za sve krivi, ali niko nije ni sasvim nevin; svet je uistinu željan pravde, a Bog je uvek u razlici, ma kolika ona bila.

Zato i svaka, pa i anđeosko – đavolska, životna priča ima različit završetak, Ili, možda, isti?!