Gotovo će celi vek kako su Borac i Banja Luka jedna priča, ali i jedna duša, jedno drugom toliko naklonjeni i nikad nisu razmišljali ko je kome ostao dužan. Pod tim naslovom „Borac i Banja Luka jedna priča“ napisao sam scenarij za dokumentarni film, reditelj je bio Miodrag Miki Stamenković, producent NTV Banja Luka, koji je u konkurenciji više od stotinu filmova iz 42.države dobio Gran pri „Zlatni bor“. Proglašen je za Film godine sa sportskom tematikom te 2007.godine i obišao je ko zna kojim putevima celi svet. Na podršci i ljubavi, koja traje od 1926.godine i sve do današnjeg dana, Borac i Banja Luka klanjaju se do crne zemlje i svima zahvaljuju. Sve što je dobro i lepo u krajiškoj lepotici, što Banja Luka uistinu i jeste, vezano je koliko za klub toliko za grad, tako bi trebalo da ostane i za buduća vremena.

Iza tog zajedništva stoji cela navijačka armija, zovu se Lešinari, mladost koja sve čini i radi otvorenog srca i široke duše, baš kako bodre i nose svoj klub. Kad kažem Lešinari, uvek mislim na Banja Luku, a posle toga: uživam, volim, ponekad i tugujem, nisam jedini i nije od juče.

Kako god rezultatski Borac da odigra strast i pripadnost njemu se ne menja. Zbog toga i Borac i Banja Luku treba i dalje i graditi i uzdizati, ali da se ništa ne oduzima. Ni od njihove veličine, ni od prirode, ni od tradicije, jer i Borac i Banja Luka svima i svakome uvek su poklanjali svoje malo srce, a za uzvrat tražili samo zrno poštovanja.

 Borac i Banja Luka su zajedničko blago, kao takvi moraju se čuvati i sačuvati za sve buduće generacije, baš kako je zborio besmrtni Branko Ćopić u antologijskoj „Pjesmi mrtvih proletera“:

 -Doći će nova mladost, doneti nove dane, i nastaviti naše pesmenedopevane, u živoj vatri iskovane.

Branko Ćopić je i danas u Banja Luci na mrtvoj straži, ispred Narodne biblioteke Republike Srpske.

Eh, da sam znao kuda će ići ovaj svet, i na koji će način okončati svoj život „naš Branko“, pitao bih ga onda u Beogradu, sugestivno, kako ne daju da pitaš ni na jednom sudu na svetu, ali tako Krajišnici zapitkuju:

-Je l’ de da navijate za Borac!?

Ali nisam!

Za Banja Luku je navijao, Krajinu pogotovo; ne znam da li je uopšte i išao na fudbalske utakmice, ali sam čuo ovo njegovo kazivanje kad me je u njegov stan odveo takođe slavni Krajišnik, veliki golman Vojvodine i reprezentacije Jugoslavije Ilija Pantelić:

-Jojjj, Ilija, - govori čuvenom golmanu veliki Branko Ćopić.

-U Italiji bilo je to 1968.godine, protiv Engleza. Ti kao „šifonjer“(veliki ormar), zakrilio celi gol, nigde Engleza, Sakrili se u mišiju rupu, a meni srce igra.

Ipak!

Navijao je Branko za Borac. Neće Krajišnik drugačije, on je i u trenucima najveće slave, bio originalni Grmečlija. Govorio je istim naglaskom kako se i kazuje na legendarnoj planini. Nije se dao ni kad bi odenuo odelo od engleskog štofa, i tada je ličio na Nikoletinu Bursaća ili poljara Lijana. Borac i Banja Luka i danas navijaju za Branka Ćopića, hteo to ili ne hteo neko, a hteli su drugačije!