Na kraju krajeva, a posle svega viđenog i proživljenog, Igokea je drugo ime za košarkašku ljubav koja jedina ima moć da prevaziđe svako vreme.
Dobar dan, Evropo!

Mala-velika, ovolika i još veća, Igokea u društvu kolosa: Limoža, Turk Telekoma i Hapoela Jerusalim, kud i kamo i bogatijih, čuvenijih i slavnijih, ali na (ne)srećnom Balkanu imaju dani kad se karte dele “po Božjoj volji i pravdi”.
Upravo se to dogodilo u Bugarskoj gde je sportsko mezimče Republike Srpske, možda sada i definitivno postalo, pobedilo rumunski Kluž i portugalski Sporting.

Istorijo zapiši ova imena i prezimena: Dragan Bajić, Edin Atić, Marko Jošilo, Kosta Kondić, Stefan Simanić, Antabija Voler, Džeki Karmajkl, Stefan Fundić, Dalibor Ilić, Nikola Jovanović, Stefan Pot, Darko Talić, Milan Vulić, potom vođstvu kluba na čelu sa generalnim menadžerom Igorom Dodikom i ko zna koliko njih još znanih i neznanih kojima su “Igosi” na srcu i u duši.

Lete sećanja sve do dalekog 23. avgusta 1973. godine kada je u Aleksandrovcu, u Lijevče polju, pri Osnovnoj školi, formiran Košarkaški klub Potkozarje, koji će 1992. godine prerasti u Igokeu; prvi trener nastavnik Živko Malkić, predsednik Nenad Baštinac, igrači: Ratko Janković, Predrag Vranješ, Milorad Dodik, Rade Grgić, Milenko Raca, Emir Aličević, braća Ljubiša i Nebojša Varda, Miroslav Mišo Bilanović, Zlatan Kelečević, Boris Spasojević, Goran Marojević, Enver Trešnjić, Esad Šulić, Ratko Kovač, Zoran Mitrović, Ostoja Bilak, Ranko Injac, Milenko Sabljić, Mladen Simurdić, Ranko Škrbić, Goran Dodik… nižu se utakmice u Krajiškoj Zonskoj ligi, Potkozarje najčešće gubi, ali klub jača i jača i nedugo postaje veoma značajan košarkaški sastav u ovom delu Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine.

Uspon Igokee počinje u Republici Srpskoj na prelazu dva milenijuma. S banjalučkim Borcem vodi bespoštedne borbe i na nivou Republike Srpske i BiH, stižu i međunarodna takmičenja u Kupu Radivoja Koraća, potom Rajmonda Saporte, da bi 13. februara 2003. godine, u finalu Čelendž kupa južne konfederacije, nakon deset odigranih utakmica, bila poražena, u inače odličnoj igri, od domaćina AEL-a u Limasolu – 82:92.

Minuli trijumf u Bugarskoj bio je šlag na tortu izrastanja Igokee u košarkaškog sportskog autoriteta ovog dela Evrope. Tek kakve bi se priče mogle ispričati o dostignućima mnogih njenih članova u raznim oblastima ljudskog stvaralaštva, sve do političkog lidera Srba u Bosni i Hercegovini Milorada Dodika.

O, da!

Oči vide, srce govori!

U meču odluke u Bugarskoj, Banjaluka i cela Republika Srpska bili su uz Igokeu, što uvek nije bio slučaj.
Sada jeste!

Na Obilićevu – Mejdanu, u finišu meča odluke Igokea – Sporting, na stadionu Naprijeda, trebalo je da počne trening Škole fudbala Krupe. Pedesetak dečaka i otprilike toliko roditelja, ispred klupskih prostorija, na aplikacijama mobilnih telefona pratili su posljednje sekunde utakmice. Svima na usnama: “samo da Igokea pobedi!” Poslednji sudijski zvižduk proslavljen je urnebesnim slavljem i aplauzom…

Slično, ili isto, bilo je i u mnogim drugim javnim objektima u Republici Srpskoj, zbog maski, kažu, zvučalo je promuklije i još snažnije - “bravo Igokea!”

Najveće pobede, predstavljaju najlepše stranice istorije kao ova Igokeina u Bugarskoj, snage poezije koja toliko toga i govori i peva. 

Igokea i Evropa, nagoveštavaju da lep početak može da bude još lepši završetak; klub čine ljudi, a upravo su oni od Igokee, u fenomenologiji velike ljubavi, napravili prelepu sliku i ogromnu priliku!

Sportski žurnal