Na desetine hiljada dece trenira u stotinama škola fudbala i maštaju da jednog dana ponesu dres nekog od naših profesionalnih klubova ili karijeru nastave u inostranstvu. Novac, karijera i slava su u prvom planu. Maštu im potpiruju ambiciozni roditelji, treneri, menandžeri, i svako је video šansu da iskoristi igrački potencijal deteta i otkine deo finansijskog kolača. Nažalost, stvarnost je mnogo surovija i samo malobrojni stignu do cilja... Od recimo 30- tak polaznika škole fudbala naših viđenijih klubova, tek 2-3 mogu se nadati da će biti u mogućnosti da kasnije potpišu profesionalni ugovor, i to ako talenat pretoče u kvalitet, a do toga je dug i trnovit put. Na račun pojedinaca, treneri su spremni da im posvete punu pažnju na račun ostale, manje talentovane dece.

Pedagozi se slažu da je nezahvalno prognozirati razvoj deteta pre navršene 14 godine i puberteta, zbog promene motoričkih  sposobnosti, tehnike i brzinskih svojstava. U prelaznom periodu detetu treba ukazati da mimo fudbala postoje i drugi predmeti interesovanja, na prvom mestu škola. Deca se nedovoljno edukuju kako bi se na vreme usmerili i okrenuli prema školskim obavezama, koje treba detetu da budu prioritet. Zarad treninga i utakmica učenici su spremna da zanemare školske obaveze i praktično iz "osmoletke" izađu nepismeni. Sa slabim prosekom ocena, upisaće neprofatibilnu srednju školu koju, pitanje je da li će završiti.

Da se vratimo fudbalskoj perspektivi najmlađih. Kako rastu i razvijaju se shvataju da od maštanja o velikoj karijeri neće biti ništa, najviše što mogu postići je da se seljakaju za siću po amaterskim rangovima takmičenja, ne razmišljajući o budućnosti posle završene karijere. Zna se iz iskustva da ako mladi igrač posle 2-3 godine seniorskog staža ne pokaže napredak, budućnost mu je neizvesna. Igračka karijera u proseku traje između 10-12 godina, i u kasnim tridesetim godinama se nađu, bez sigurnog zaposlenja, u nebranom grožđu. Ne samo u amaterskom, nego i u profesionalnom fudbalu, igrači često ne budu prijavljeni i praktično se nalaze u sivoj zoni, tako da im ne teče radni staž i pojedinci završe kao socijalni slučajevi.

Gde su tu treneri koji rade sa decom. Najčešće se nađu između čekića i nakovnja. Na jednoj strani su ambiciozni roditelji, bez elementarnog poznavanja fudbala, i surove stvarnosti da od njega neće biti ništa... Ne može da ga unapredi, i najčeše je krivac za izneverena očekivanja koja se kasnije vrate kao bumerang.

Drugi problem vezan za razvoj mlađih kategorija, tiče se odnosa FSS prema bazi. Jednom rečju, ne postoji nacionalni selektivni program, zasnovan na regionalnim centrima i radu u našim renomiranim klubovima. Stiče se utisak da savez previše energije usmerene prema reprezentativnim selekcijama, a malo se pažnje posvećuje talentovanoj deci u klubovima, ko i kako se sa njima radi. Svi prepoznajemo dobrog igrača, ali kako prepoznati dobrog trenera, sa tim problemo se malo ko bavi. Na ta mesta najčešće dolaze bivši igrači, zbog starih zasluga, a ne vodi se računa koliko su stručni u radu sa decom. Sada nije teško doći do neophodne licence. Zato je obaveza na nacionalnom savezu da se pozabavi selekcijom mladih talenata po regionima i klubovima, po jasno sačinjenim programima, koje će sprovoditi u delo dokazani pedagozi u radu sa najmlađima. Time bi dobili svi, a najviše budući naraštaji, treneri, klubovi, naše reprezentativne selekcije.