Tomo Marić

Bolje bi mi bilo, a i lakše, da sam minulih dana pisao nego što sam za brojne medije pričao i komentarisao o odnosima u fudbalu Republike Srpske, naspram “krovnog” Saveza u federalnom Sarajevu na temu – kuda ide ovdašnji fudbal kroz brzo i brzopleto smanjenje prvoligaškog takmičenja.

Kad sve saberem i oduzmem, kao jedan od osnivača Fudbalskog saveza Republike Srpske, dakle upućen u sve što je pratilo ovdašnji fudbal od 5. septembra 1992. godine do danas, dolazim do zaključka da smo poslednjim potezima, na tek minuloj sednici Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Republike Srpske, sami sebi zabili prst u oko, ili još preciznije svojom voljom bili smo sami protiv sebe!

Niko nam nije kriv: pojela nas je vlastita sujeta i svojeglavost, licemerje i pohlepa, jednostavno: svako je gledao svoja posla i štitio lični interes, otud se nije čuo glas banjalučkog i šamačkog Borca, Rudar Prijedora, Kozare, Krupe, Slavije… kao da se njih sve to ne tiče. Neće biti, živi bili pa videli.

Bilo je, istina, i izuzetaka. Fočak Rade Vasiljević rekao je da neće da učestvuje u urušavanju klubova koji ionako vode veliku borbu za opstajanje, i još dodao: “uvek sam bio protiv neutemeljenog smanjenja Prve lige Republike Srpske, jer ona onda ne pospešuje kvalitet”. Ili: Milorad Lale koji je tražio odgovornost za pojedince u Savezu koji su svojim neradom i neznanjem direktno ugrozili regularnost takmičenja. Niko ga nije čuo izuzev već pomenutog Vasiljevića te Mirka Miloševića iz Zvornika! Oglasio se i BSK, njegov vapaj otišao je u vetar.

Onda se glasalo, bilo je kako je još ranije “skrojeno” ili “dogovoreno”, kao da je “glasanje” samo sebi svrha.

Nikad fudbal Republike Srpske, za minulih 27 godina, nije bio ugroženiji nego što je ovog trenutka, pogotovo posle pominjane fudbalske sesije u Banjaluci, a šta ga tek čeka sam Bog zna, ako i on zna!!

Fudbal, valjda, kao svojevrsna sportska umetnost, treba život da predvodi, a ne da ga imitira, pogotovo ne da mu se ruga!