Uvek su maratonci trčali počasni krug, tako da i u životu prolazi sve izuzev sećanja, a upravo sećanje dominira banjalučkim originalnim kafićem „Maraton“ u kojem je novinar-pisac, „Žurnalov saradnik od srca i iz srca“ Tomo Marić, dobio „večni lik“ s kojim se susreće svako ko uđe u ovo popularno sastajalište svih uzrasta od 17 do 70 godina.
Smešten je na Mejdanu-Obilićevu deo Banjaluke koji je Marić opisao u svojoj knjizi „Tamo preko Vrbasa“ koja je doživela brojna izdanja. U Povelji „Maratona“ piše da je Tomo Banjaluku, a pogotovo njen sport, svojim pisanjem i pričanjem afirmisao u celom svetu. Nijedan ovdašnji ugostiteljski objekat, posredstvom novinskih tekstova i televizijskih reportaža, nije bio zastupljen, u poslednjih dvadeset godina u „velikom svetu“ kao ovaj.

Zahvaljujući Tomi Mariću gosti „Maratona“ bili su: Miljan Miljanić, Dragan Džajić, Josip Katalinski, Veselin Vujović, Tadija Kačar, Milutin Šoškić, Miroslav Ćiro Blažević, Vlade Divac, a Ilija Pantelić, čuveni golman reprezentacije Jugoslavije i novosadske Vojvodine i reprezentativac Evrope, inače koren vuče s Grmeča, dočekan je aplauzom celog „Maratona“... i mnogi drugi od imena i prezimena, kao i banjalučki novinari Limun Papić, Ratko Marić, Perica Vučinić, Ljubiša Javorac, Saša Ajduković, Goran Arbutina... 
-U „Maratonu“ je Josip Katalinski ispričao o čemu je sve razmišljao u Atini 1973. godine na utakmici protiv Grčke kad smo vodili 3:2, a taj rezultat nije nas vodio na Svetsko prvenstvo, jer je nedostajao još jedan gol. Onda se dogodio urnebes u doslovno poslednjim sekundama kada je Karasi postigao gol za 4:2 što je značilo i put u baraž sa Španijom za SP u Nemačkoj, a Katalinski doslovno podigao u vazduh Karasija uz reči „ako treba nosiću te do kraja života“. Oni koji se sećaju tog vremena, znaju da je upravo Katalinski, vraćajući loptu golmanu Mariću postigao autogol i tako celu svoju karijeru stavio na kocku. Na kraju sve se srećno završilo, a nakon majstorice sa Špancima u Frankfurtu i pobede od 1:0, a pobedonosni gol postigao je upravo Katalinski, Jugoslavija je otputovala na Svetsko prvenstvo, a on na njemu izrastao u svetskog odbrambenog igrača - priča Tomo Marić.
Utemeljivač „Maratona“ Goran Ratković „Gokson“, koji je svoje mesto našao i u Marićevoj poznatoj knjizi „Miljan, ljudi i vrijeme“ pominjanom u mnogim pričama iz „Maratona“, citiranom rečenicom „da je Jugoslavija 1990. na fudbalskom prvenstvu u Italiji postala prvak sveta, a mogla je, nikada se ne bi raspala“, obrazlaže zašto je Tomo Marić postao jedan od „zaštitnih znakova“ njegovog lokala:
-Kad neko napiše, s dušom i srcem, bolje i lepše priče o Banjaluci i njenom nekadašnjem sportu od Tome, tog „kačimo“ na zid, a Tomu skidamo. Za sada nije niko!

Da je sport važan u životu „Maratona“ govori i fotografija Fudbalskog kluba Borac iz 1988. godine, kada su Banjalučani kao jedini drugoligaš osvojili Kup Jugoslavije. Međutim, da je sport danas nešto drugo, a ne ono što je nekada bio, Ratković objašnjava ovako:
-Svojevremeno kad su se igrale velike utakmice lokal je znao da bude pun do vrha, ljubimci su nam bili: Piksi, Dejo, Miha... čak smo jedno vreme navijali i za Lacio dok je Miha u njemu igrao. Danas nema te strasti, jer se igra toliko utakmica, sve se pretvorilo u neku čudnu industriju, fudbal je izgubio svoju strast, pogotovo na Balkanu što potvrđuju i bledi derbiji između Zvezde i Partizana, Dinama i Hajduka i Sarajeva i Željezničara. Utakmice se više u mom lokalu i ne gledaju, a izuzev dvojice-trojice fudbalera više i ne znam ko je faca u svetskom fudbalu. Nekad sam ih mogao nabrojati od Maradone do Zidana na desetine i desetine.
Činjenica da je postao „večni lik“ na zidu „Maratona“ kojim dominiraju crteži i fotografije iz kultnog filma „Maratonci trče počasni krug“ sa jakom porukom Pavla Vuisića: „sve što imam ostavljam samom sebi“, Tomo Marić kroz osmeh kaže:
-Sve se danas osporava, sve briše i bagateliše, svako priznanje ili nagrada izvrgava ruglu, ali ovo je moj, prekovrbaski kraj, a među svojima malo ko postaje bitan i važan. Pošto redovno pijem kafu u „Maratonu“ u prilici sam da sedim ispod svog portreta i na taj način pravim razne šale prizivajući istoriju, a moj životni moto se ne menja - konačnih poraza, kao i konačnih pobeda, nema u životu, čak ni posle smrti, jer sve što radimo biće na proveri vremena i ljudi. 
Današnji gazda „Maratona“ Ognjen Dunović, sa svojom ekipom, kaže:
-“Maraton“ i poruke ispisane na zidu sve će nas nadživeti!
Doktor profesor Nebojša Švraka, nekadašnji ministar sporta u Vladi Republike Srpske, kad se to Ministarstvo zvalo Sekretarijat za sport, nedavno u „Maratonu“ reče: 
-Možda je baš taj sportski duh i učinio da ovaj ugostiteljski objekat ima svoju kultnu dimenziju.
„Maratonci“, izgleda, uvek trče počasni krug, ma gde bili.

Viđeni širom sveta

Zahvaljujući Tomi Mariću „Maraton“ je viđen u Italiji, Francuskoj, Španiji, Japanu... i crteži sa njegovih zidova koje je uradila vešta ruka Ivana Stanišića Brade, samoukog slikara, jer razgovori s njim za televizije iz pomenutih zemalja obavljeni su upravo u ambijentu ovog ugostetljskog objekta.
-Svi moji prijatelji koji su bili gosti „Maratona“ pri svakom novom susretu podsećali su me da su bili oduševljeni celim enterijerom, a i atmosferom koja vlada u njemu. Kad sam poslednji put posetio Miljana Miljanića, a njega bolest već počela da ruši, rekao mi je ako se oporavi da će doći u Banjaluku i da ćemo prvo ići ravno u „Maraton“. Nažalost, bolest je bila jača – rekao je Tomo Marić.

Ćiro zna s ljudima

Posebno omiljen lik koji je boravio u „Maratonu“ bio je Miroslav Ćiro Blažević. Tomo Marić kaže:
-Ćiro zna s ljudima, brzo uspostavlja kontakt, a vuče koren iz ovih krajeva, tako da su ga ljudi prihvatali kao svoga, a on, kao i u hiljadu drugih prilika u životu znao se ponašati i svojim šarmom stvarati posebnu atmosferu.

Sportski žurnal

Nebojša Švraka i Tomo Marić